Pripadan tebi

BUŽANJE

Tjedna doza grintanja, ronjanja, žuganja ili pričanja zvizdarij a za ništa!.
Upotrijebite izraz koji oćete.
Ovo van je da odma znate na čemu ste. Da možete odma odustat!
Jer, naravno bila je južina!
A šta je najgore uopće nisan dosadna, čangrizava, čimavica, a kako san počela pisat ispadan takva.
Ali evo dikod me uvati.
Dakle, u ovu godinu dana pomalo se upoznajemo, vidili ste moje ruke, neko je uspija ulovit moje slike, boju kose, doznali ste kad san rođena, vidili malo unutrašnjosti moga tinela. Ustvari, dobar dio blogoscene je vidija. E, i to da iman veliki sat! Nije baš veliki, ali nosin sat sa metalnin kaišen!
A sad ćete vidit kojin puten iden dograda.
Na putu iz doma uglavnom iden cestom.
Nekad, prije nekih 10-15 godina moglo se spustit kroz Motel i onda kroz nekadašnji kamp Soline ( koji je nažalost pretvoren u parkiralište ) doć do grada.
A sad je to mission inposible.
Nemoguća misija.
Motel je razrušen, devastiran.
Oko motela je brdo smeća, otpada.
Znan ja da je imovinsko pravna situacija nerješena, ali to nije razlog da na minut od Unescovog grada imamo smetlište.
A uz sve to neki likovi tamo drže ogromne pase pa od straha ne smite niti provirit tamo.
Znan, sad ćete reč: I ti se svakoga vraga bojiš!
Svaka čast četveronožnim ljubimcima i nek mi oproste svi ljubitelji životinja ali ja njih volin vidit jedino na lancu i to sa brnjicon. A za to iman jako dobar razlog! Ali to je neka sasvim druga priča!
Ali, amo ča mi dalje put grada.
I tako van ja lipo cupkan ceston.
E, ali obično onde di tribaju ići pješaci parkirani su auti.
A sad je malo to, sad su počeli bužat cestu.














Svi koji prate ovaj moj blog znaju kakva je situacija u Trogiru šta se tiče prometa.
Gužve, gužve i opet gužve. Nesnosne.
A ka ono triba se počet gradit most!
Bliži se Uskrs, za nas doli u Dalmaciji, to znači dolazak prvih turista.
Znate šta to sa ovakvon ceston i semaforima znači.
Ludnicu!
Totalnu!
A i bez ovoga je ludilo!
I nije da ja baš ne razumin da se to mora. A šta se mora nije teško!








Ali zar se to nije moglo napravit ranije?
Pa ako se već mora zar nije logično da se radi, pa ako triba i vikendon?
Ali ne, cesta je izbužana, zatvorena, radovi stoje.





Prije bi ja obično prošla kraj Doma zdravlja. Ali tu se misecima kopa.





Ma znan ja da su tu otkriveni nekakvi nalazi, da se sve radi pod budnim okom arheologa.
Ali…… već misecima!
I onda triba proć priko pijace.
Ajde, ujutro malo ranije još se i može proć. Ali u malo kasniju uru, oko 10-11 to je totalna gužvancija, pičvajz za popizdit!
Ako baš neman šta za kupit na pijaci koristin drveni most. Evo van malo pogleda sa drvenog mosta, prema pijaci.
Meni je toliko ružno vidit ove šatore, za poludit.
A ko zna, more bit da san ja samo malo izvicijana!










Sad bi Moj reka: Praavoooo, praavoooo cigansko naselje.
Ako me pamčenje dobro služi, ovi štandovi su bili zamišljeni skroz drugačije. Ovih ceradi uopće nije tribalo bit i popodne su se tribali pretvarat u klupice. Ovo je ustvari tribalo bit nekakvo šetalište, odmaralište, misto di će penzioneri moć sist i pročakulat.








A ovo je sad jedno veliko ruglo.
Pogotovo šta svi ovi trgovci još te štandove rašire, prošire, pa se izvade tende, suncobrani. I kad upali vručina,gužva, ljudi moji spotite se dok prođete ispod. Meni dođe slabo!
Asti šta san se uzbrojila.
Ima bit da mene vata kriza srednjiih godina ka mogu ovoliko govorit i grintat!
I kad mi svaki, da ne rečen šta, smeta!