Pripadan tebi

GODINICA

Prošla je evo godina dana odkad sam otvorila blog.
A sve je ustvari počelo još par miseci prije toga kad sam otkrila ovu stranicu, gledala i od mora onih blogova kliknila na Brod u boci, nemajuć pojma tko se iza nicka krije. Ostatak priče, manje-više svi znate.
Pa sam onda samo čitala i nakon nekog vrimena počela ostavljat komentare, prilično zvrknute.
I onda sam na nagovor otvorila ovaj svoj blog.
Pari mi se ka jučer da sam napisala prvi post di san napisala – šta je ovo meni tribalo - i tukla glavon uzid.
Jer nisam imala blage veze ni o čemu. Malo pomalo učila sam, služila se internetom, kad bi zapelo tražila sam pomoć. Naučila stavljat slike.








Kad sam počela pisat nisam imala pojma kakav će ustvari bit ovaj moj blog. Nisam imala nikakve konkretne zamisli. Ustvari, triba je bit skroz drugačiji.
Prolistala sam malo postove od početka, čitala. Pratila malo komentare, smijala se.
Pratila sam pisanje, moje misli, slutnje, strepnje, nemire. Da, ipak je na kraju to ispa moje dnevnik. Možda ne baš onako kako sam ja tila ali dobro je, jer ja znam. A to je najvažnije. Ja tačno po napisanom postu znam šta me mučilo, šta se događalo, zašto sam pisala baš tako, često prilično nerazumljivo. Zašto su postovi bili takvi kakvi jesu.
U ovu godinu dana bilo je par kriznih trenutaka, trenutaka kad sam tila sve ovo pobrisat, stavit križić. Pa sam se malo odmakla od svega ovoga, malo razmislila.
Dovoljna su dva dana da ti blog počne nedostajat, prođu tri, četiri i onda opet počneš pisat.








A moje pisanje tek!
Bilo je u ovu godinu dana svašta, grintanja, lupetanja, zafrkancije i par sasvim pristojnih uradaka. Zamislite, s kojima sam čak i ja zadovoljna. Moglo je to bit puno, puno bolje, drukčije, ali…..
E, radi toga ali ovaj blog je takav kakav je. Ma ustvari, kad malo bolje pogledam, uopće nije loš!








Slike su nešto drugo. Slike su ono u čemu stvarno guštam. U početku nisu bile baš dobre. Neke greške sam uočila, na neke su me upozorili pa sam ih ispravila tako da mi se čini da sad nisu loše. Naravno, uvik može bolje!





Posebno mi je zadovoljstvo šta i nakon godinu dana piskaranja moje riči neki od vas prate od samog početka. Šta ste čitali i moje zbrkane i samo meni jasne postove.
Šta vas nije štufalo!
Šta vas ne smeta moje gramatički neispravno pisanje. Jer ovde ću pisat onako kako ja oću. Ovo je upućeno onima koji misle da samo piskaranje na strogom književnom hrvatskom jeziku vrijedi nečije pažnje. I koji su bili ljuti jer se neke tamo nepismene domaćice stavljaju na almost cool listu.
Nisam na ovo reagirala kad je tribalo ali evo sad me puklo. Ja sam domaćica i sasvim pristojno baratam računalom i književnim hrvatskim. Ponosna domaćica, majka dvi krasne cure, žena koja većinu svog vrimena provodi čekajući. Vrime kratim fotografiranjem, piskaranjem, manje ili više uspješno. Kratim ga u razgovoru sa svojim virtualnim prijateljima, čitanju, smijanju i zafrkanciji. Nije mi namjera danas grintat pa idemo dalje.








Zadovoljstvo mi je šta mi stalno u posjet dolaze novi blogeri. Moja lista sa strane se prilično proširila. Ne stignem uvik svugdi podjednako. Nekad samo čitam bez komentara. Ipak nas je troje, četvero na računalu.
U ovu godinu dana puno puta sam bila na naslovnici, u fotoreportaže.
Uvrštena sam na Almoost cool listu. Ne volim baš ovo spominjat ali i to spade u godišnji pregled.








A sad malo statistike:
- prosjek riječi po postu: 48 – pišete kratke postove ( ovaj trenutačno ima 740 riči )
- prosjek komentara po postu: 25.8 – skroz pristojno
- ovo je moj 186 post bez slike: -tako kaže statistika.





Ove slike su već bile na blogu, negdi pri samom početku.
Baš zato ih i ponavljam.
Moj početak!

Kad mi je glava prazna, kad je u njoj promaja, kad rići ne izlaze i kad je u grlu grop, kad san nemirna, zbunjena, napravin đir po rivi. Napravin đir kroz kalete. Jer svaki kamen, svaki saliz svoju pricu pravja. Ne cuje svak!
Trogir je moja ljubav, moja inspiracija, moj smiraj.


MOJ TROGIR
( dio pjesme)

Trogir je užasno tužna pjesma na kiši
Trogir je zvijezda koja se nazire kroz kamenu ružu
Trogir je u pličini naopaka slika
Trogir je san što su ga odsanjali vjekovi
Trogir je samostan u kojem se čuje kako moli prošlost
Trogir je prastara rana prepolovljene duše
Trogir je utvara od koje se može živjeti i umrijeti.

Mirko Slade - Šilović