Pripadan tebi

LIPOTE GLADAN, LJUBAVI ŽEDAN.........

U zadnje vrime skitajući ovako po blogovima i postovima vidim da se većina pita koliko smo iskreni, jesmo li uopće iskreni. Jesam li iskrena? U onome šta napišem i pustim u javnost sam iskrena. E sad, kad sam počela pisat cilj mi je bio sve ovo zadržat za sebe, kao nešto samo moje. Rekli su mi: male su šanse da te netko otkrije. Ali u ljudskoj je prirodi znatiželja. Tu se sudim po sebi jer nisam imala mira dok nisam otkrila tko se krije iza jednog bloga. Isto tako sa svojim nickom i sa izjavom - TROGIR JE MOJ GRAD- suzila sam poprilično krug. I uglavnom, radi toga ne ulazim u preveliku intimu. Nastojim da šta manje ljudi zna da se znam koristit računalom. Koliko sam uspila pročitat zaključavaju se kompjuteri, prijeti rastavom braka, provaljuju se identiteti, zatvaraju blogovi.
Drugi razlog je šta sam inače dosta zatvorena osoba. Zatvorena u smislu da svoje probleme ne dijelim ni sa kim. Naučila sam godinama sve sama rješavat i o svemu se sama brinit. Za mene je već i to šta pišem veliki korak.
A tako mi dikod dođe da svašta ispišem po ovome ekranu, da pošaljem svih u niku stvar, da ne moram razmišljat je li čita neko ko ne bi smija, oće li se ko uvridit, oće li ko zamirit ako sam prosta, da mogu mirne duše reč: teško mi je radi toga i toga; ide mi na živce taj i taj; ide mi na živce susida koja me uvik pita:di ćeš?;di si bila? Ali svaki put kad promislim na to, odvrati me pomisao: mogao bi pročitat neko ko me zna.
I sad: koliko tu može bit iskrenosti? Iskrenosti da, onoliko koliko mi serviramo, ali ne prevelike intimnosti. U biti sve triba pažljivo složit i dozirat. Jer nekako imam osjećaj da se sve obije o glavu. Možda sam neke stvari tribala prišutit, ne otkrit tko sam. Ne znam.....možda sam u krivu......odnosno, neke stvari možda ne ispadnu kako želiš jer ne možeš sve objasnit kako triba, jer moraš mirit riči. (I možda sve ovo skupa sad izgleda glupo ali ne znam kako bolje objasnit.)
I ne bi tila da ispadne da sam loše raspoložena, danas ne, sve je uobičajeno, nikakvih bitnih događaja.
Ovo je previše piskaranja za mene. Nekad sam volila pisat, onako za svoju dušu. S vrimenon se to izgubilo, pažnja je usmjerena na nešto drugo, život uđe u tračnice. Pomalo se vračam, iako mi je puno lakše slikama.