Ako me nešto smeta ja moram progovoriti pa kud puklo da puklo, nevjerojatan je taj osjećaj.
Ima ta neka fora da su moje emocije prejake i ako ih držim u sebi dolazi do istog efekta kao u express loncu, ako mu ne odvrneš onaj ventil za paru, eksplodirati će. Tako je i samnom.
Ne ljutim se često i stvarno mora postojati dobar razlog za to, kao svaki dobar bik mogu podnijeti jako puno, ali kada dođe do prelaženja neke granice onda ode sve u 3 ...
Što se tiče emocija, ne pretjerujem, od ljutnje me zaboli onako junački glava i postane mi jako loše, čak mi se i vrti. Ne vičem i nemam potrebu za tim, ali moram izreći ono što me muči i onda se tjelesne reakcije smire, iako problem nije riješen osjećam se bolje kada kažem što mi je na duši.
E sad, to što ja imam za reći nije svakome po volji i možda bi bilo dobro prešutjeti neke stvari, ali ne ide.
Dobra stvar je što nisam nekulturna i mogu lagano kontrolirati svoj izričaj pa iz mojih usta ne izlaze salve nesuvislih bezobrašina već precizno složene i kristalno jasne rečenice u kojima kažem što i zašto me smeta.
To što sam pristojna ne čini te situacije nimalo ugodnijima.

Kako je došlo do toga da moram progovoriti pa makar i na guzicu kako bi narod rekao?
Prije sam šutjela i bila nesretna, te neke stvari su se okretale i povlačile godinama, ja bi ih gurala negdje u dubinu, a one su iskakale još jačeg intenziteta i oduzimale mi životnu energiju koju sam trošila na njihovo pokapanje i onda je jednom puklo i počela sam pričati, svakome koga što ide i bilo mi je sve bolje i bolje. Sa svakom razgovorom skidao se teret s leđa i od onda mogu nešto veliko držati u sebi najviše dan, a onda pričam.
S obzirom na to pravim čistke jer ljudi ne mogu podnijeti da im se nešto tako hladno podastre i tu pucaju lažna prijateljstva.
Nije lako živjeti tako, ljudi te ne vole zbog iskrenosti. Ali to je nebitno, nikada mi nije bilo do toga, navikneš se.
Problem je obitelj, jer neke stvari "dobro" funkcioniraju ako se u njih ne dira, ne spominje ili ne razgovara. A ja sam uragan u obitelji koji stalno uzburkava tu iluziju i tu nastaju veliki problemi.
Za dobrobit mira pokušavala sam šutjeti, ali onda bi se događalo da je meni loše, ne mogu disati, imam bolove u stomaku i onda pričam, nastane kaos, meni se stanje smiri nakon izgovorenog dok drugi divljaju.

Ljudi su robovi svojih strasti i navika, ja sam rob svojih emocija. To se u biti odnosi na one negativne kada me neko povrijedi, nanese mi nepravdu ili me omalovažava.
Ipak vezano je i za one pozitivne. Kada u vezi osjetim da mi je stalo do te osobe ili se počinjem zaljubljivati ja to moram izgovoriti, a kako će netko reagirati nije na meni, ja sam svoje rekla. Uglavnom zbrišu, ali to nije moj problem jer neću gušiti sebe zbog nekoga ili prividne situacije.
Jako puno ljudi se čudi i u biti mi ne vjeruje kada kažem da ne lažem.
Ako me netko pita nešto reći ću istinu ili uopće neću odgovoriti. Moji prijatelji to znaju i obitelj to zna. Ostali su uglavnom iznenađeni jer normalno je da svi lažu... a što to mene briga što svi lažu. Ako svi lažu zar je to onda ispravno pa nije laž.
Ne volim lagati. Mogu savršeno hladno izgovoriti potpuno uvjerljivu laž, ali ne želim, zbog onog osjećaja unutar sebe kada se nešto stisne u želudcu kao da sam progutala žabu, hladnu i ljigavu. Taj osjećaj je jak i grozan i ne želim si to raditi pa prema tome ne lažem.
A kada si iskren u ne baš tako iskrenom svijetu nailaziš na prepreke. Zato prije odgovora znam pitati da li stvarno želiš znati? Oni koji me znaju ponekad kažu ne, a ostali naivci koji očekuju da ću servirati kurtoaznu laž se isšokiraju i uvrijede uz riječi da sam okrutna ili bezobrazna.
Hvala bogu pa imam dobro razvijene socijalne vještine pa nikada nisam imala problema na poslu, ali su i moji pretpostavljeni znali da ja neću ostati tamo gdje me se stavi, pa uglavnom nisu ni pokušavali.
Netko će reći da sam idealist ili budala koja sama sebi tovari probleme na vrat. Možda to i je istina za nekoga, ali ja problema nemam. Znam koje su granice i kada treba odšutiti i prešutjeti na poslu, a u privatnom životu nikome ne šutim. Zašto bih?
Znanstveno je dokazano da emocije moraju nekamo otići ili se moraju izgovoriti i tako ih s riješiti ili se talože pa izazivaju nesanicu, gastritis, čir na želucu ili nakon godina gutanja i potiskivanja rak.
Moje tijelo je samo izabralo ono prvo jer je shvatilo da ovo drugo ne funkcionira dobro za njega i tako ja pričam.