Priče jedne pričopričalice

Dom je mjesto na kojem se osjećaš sigurno, mjesto u koje se bez obzira na sve uvijek možeš vratiti. Pužu Luji njegova je kućica bila njegov dom. Zašto je bila, a sada to više nije? Zato jer je danas ujutro puž Lujo izgubio svoju
kućicu. Od onda on lunja šumom i gunđa sebi u bradu: „Ma gdje mi je moja kućica. Znam da sam je tu negdje ostavio. Joj, teško meni jadnom, ostao sam bez svoje kućice. Šmrc, šmrc.“



Pritom ga susreću njegovi susjedi i radoznalo promatraju jer ga nikada nisu vidjeli bez njegove kućice. Uvijek ju je uporno i strpljivo nosio na svojim leđima, bez obzira na godišnje doba. Jednom mu je čak i glavu spasila kada se u nju sakrio za vrijeme strašnog nevremena.

Mali zec Zdravko prvi je skupio hrabrost i upitao Luju: „Pozdrav Lujo! Vidim da si zabrinut. Da li ti mogu kako pomoći?“.

Puž Lujo neveselo mu je odgovorio: „Pozdrav Zdravko! Nisam dobro. Jako sam zabrinut. Znaš, danas ujutro sam htio izvana oprati svoju kućicu na jutarnjoj rosi i zato sam je skinuo sa leđa. Stavio sam je podno onog velikog hrasta tu malo dalje i otišao prikupiti rosu. Dok sam uokolo skupljao rosu, izgleda da sam se izgubio i sada više ne mogu naći niti veliki hrast, a niti svoju kućicu.“

„Ne budi žalostan, Lujo! Ja ću ti pomoći tražiti. Pronaći ćemo je, ne brini. Molim te pričekaj nakratko da javim mami kako idem s tobom i možemo krenuti.“ - odgovorio je Zdravko i odskakutao do obližnje rupe u zemlji koja je bila dom njemu i njegovoj obitelji. Nagnuo se unutra i ostavio na ulaznim vratima poruku svojoj mami Štefici: „Draga mama, idem sa Lujom u šetnju po šumi. Vraćam se brzo. Voli te tvoj Zdravko!“

„Eto, tako, možemo krenuti!“ - okrenuo se zečić Zdravko prema pužu Luji i veselo mu se osmjehnuo. Lujo mu zahvalno odgovori: „Stvarno ti hvala na pomoći Zdravko, pravi si prijatelj.“

I tako su njih dvojica krenuli u potragu za izgubljenom kućicom. Tražili su po uskoj stazi kraj malenog graba, vijugavom šljunčanom puteljku kraj potoka, kraj visoke jele i na kraju umorni sjeli u sjenu obližnje smreke.

„Baš sam se umorio.“ - reče Lujo.
„I ja sam već pomalo umoran.“ - odvrati mu Zdravko. „Što kažeš da potražimo nešto za jelo? Već će podne, a pomalo mi već i želučić javlja da je vrijeme za malo sočne trave.“ - reče Zdravko.

„Super ideja, i ja bih rado probao malo ukusne trave.“ - složi se Lujo. „Mislim da sam nedaleko odavde danas ujutro vidio divnu zelenu travicu. Što kažeš da je probamo pronaći?“ - predloži Lujo.

„Slažem se s tobom, a usput možemo nastaviti tražiti tvoju kućicu. Mislim da ovuda još nismo prošli.“ - odmah prihvati Zdravko.

I tako su iz sjene velike smreke sa zelenim iglicama krenuli malo dublje u šumu. Kratko su hodali, kada najednom Lujo uskliknu: „Mislim da mi je ovaj put poznat! Ovuda sam jutros tražio rosu. Gledaj, ondje je prekrasna trava o kojoj sam ti pričao!“ i požuri prema gustoj zelenoj travi koja se nalazila pred njima.

Čim su došli do trave počeli su jesti slasne zelene vlati i veselo mljackajući zadirkivati jedan drugoga kako je upravo onaj drugi pravi proždrljivac. Najednom se začuo glasan Lujin uzvik: „Jao! Udario sam u nešto tvrdo! Mislim da je neki veliki kamen.“ Zdravko podigne glavu iz guste trave i dođe do Luje. Razgrnuli su zelene travčice pokraj puža Luje i ostali začuđeni. Veliki kamen u koji je Lujo udario nije bio kamen već Lujina izgubljena kućica.

„Našli smo je! Našli smo je!“ - uskliknuli su obojica veselo u isti glas. A kada su podignuli pogled ugledali su raskošnu krošnju velikog hrasta koja je pružala hlad zelenoj travi u podnožju hrasta. Gusta trava i sjena hrasta prekrili su kućicu i kada se Luju ujutro vratio sa rosom da opere svoju kućicu, nije je više mogao vidjeti. Ma koliko god uporno tražio kućice nije bilo.

Jako sretni, Zdravko i Lujo iznesu kućicu iz trave i stave je odmah Luji na leđa. Sada je puž Lujo imao svoj dom i čvrsto je odlučio da svoju kućicu nikad više neće skidati, jer njegov dom, uz pravog prijatelja poput zečića Zdravka, je nešto najvrednije što jedan puž poput Luje posjeduje.