Marketing
Puž Lujo i njegova izgubljena kućica
Dom je mjesto na kojem se osjećaš sigurno, mjesto u koje se bez obzira na sve uvijek možeš vratiti. Pužu Luji njegova je kućica bila njegov dom. Zašto je bila, a sada to više nije? Zato jer je danas ujutro puž Lujo izgubio svoju
kućicu. Od onda on lunja šumom i gunđa sebi u bradu: „Ma gdje mi je moja kućica. Znam da sam je tu negdje ostavio. Joj, teško meni jadnom, ostao sam bez svoje kućice. Šmrc, šmrc.“
Pritom ga susreću njegovi susjedi i radoznalo promatraju jer ga nikada nisu vidjeli bez njegove kućice. Uvijek ju je uporno i strpljivo nosio na svojim leđima, bez obzira na godišnje doba. Jednom mu je čak i glavu spasila kada se u nju sakrio za vrijeme strašnog nevremena.
Mali zec Zdravko prvi je skupio hrabrost i upitao Luju: „Pozdrav Lujo! Vidim da si zabrinut. Da li ti mogu kako pomoći?“.
Puž Lujo neveselo mu je odgovorio: „Pozdrav Zdravko! Nisam dobro. Jako sam zabrinut. Znaš, danas ujutro sam htio izvana oprati svoju kućicu na jutarnjoj rosi i zato sam je skinuo sa leđa. Stavio sam je podno onog velikog hrasta tu malo dalje i otišao prikupiti rosu. Dok sam uokolo skupljao rosu, izgleda da sam se izgubio i sada više ne mogu naći niti veliki hrast, a niti svoju kućicu.“
„Ne budi žalostan, Lujo! Ja ću ti pomoći tražiti. Pronaći ćemo je, ne brini. Molim te pričekaj nakratko da javim mami kako idem s tobom i možemo krenuti.“ - odgovorio je Zdravko i odskakutao do obližnje rupe u zemlji koja je bila dom njemu i njegovoj obitelji. Nagnuo se unutra i ostavio na ulaznim vratima poruku svojoj mami Štefici: „Draga mama, idem sa Lujom u šetnju po šumi. Vraćam se brzo. Voli te tvoj Zdravko!“
„Eto, tako, možemo krenuti!“ - okrenuo se zečić Zdravko prema pužu Luji i veselo mu se osmjehnuo. Lujo mu zahvalno odgovori: „Stvarno ti hvala na pomoći Zdravko, pravi si prijatelj.“
I tako su njih dvojica krenuli u potragu za izgubljenom kućicom. Tražili su po uskoj stazi kraj malenog graba, vijugavom šljunčanom puteljku kraj potoka, kraj visoke jele i na kraju umorni sjeli u sjenu obližnje smreke.
„Baš sam se umorio.“ - reče Lujo.
„I ja sam već pomalo umoran.“ - odvrati mu Zdravko. „Što kažeš da potražimo nešto za jelo? Već će podne, a pomalo mi već i želučić javlja da je vrijeme za malo sočne trave.“ - reče Zdravko.
„Super ideja, i ja bih rado probao malo ukusne trave.“ - složi se Lujo. „Mislim da sam nedaleko odavde danas ujutro vidio divnu zelenu travicu. Što kažeš da je probamo pronaći?“ - predloži Lujo.
„Slažem se s tobom, a usput možemo nastaviti tražiti tvoju kućicu. Mislim da ovuda još nismo prošli.“ - odmah prihvati Zdravko.
I tako su iz sjene velike smreke sa zelenim iglicama krenuli malo dublje u šumu. Kratko su hodali, kada najednom Lujo uskliknu: „Mislim da mi je ovaj put poznat! Ovuda sam jutros tražio rosu. Gledaj, ondje je prekrasna trava o kojoj sam ti pričao!“ i požuri prema gustoj zelenoj travi koja se nalazila pred njima.
Čim su došli do trave počeli su jesti slasne zelene vlati i veselo mljackajući zadirkivati jedan drugoga kako je upravo onaj drugi pravi proždrljivac. Najednom se začuo glasan Lujin uzvik: „Jao! Udario sam u nešto tvrdo! Mislim da je neki veliki kamen.“ Zdravko podigne glavu iz guste trave i dođe do Luje. Razgrnuli su zelene travčice pokraj puža Luje i ostali začuđeni. Veliki kamen u koji je Lujo udario nije bio kamen već Lujina izgubljena kućica.
„Našli smo je! Našli smo je!“ - uskliknuli su obojica veselo u isti glas. A kada su podignuli pogled ugledali su raskošnu krošnju velikog hrasta koja je pružala hlad zelenoj travi u podnožju hrasta. Gusta trava i sjena hrasta prekrili su kućicu i kada se Luju ujutro vratio sa rosom da opere svoju kućicu, nije je više mogao vidjeti. Ma koliko god uporno tražio kućice nije bilo.
Jako sretni, Zdravko i Lujo iznesu kućicu iz trave i stave je odmah Luji na leđa. Sada je puž Lujo imao svoj dom i čvrsto je odlučio da svoju kućicu nikad više neće skidati, jer njegov dom, uz pravog prijatelja poput zečića Zdravka, je nešto najvrednije što jedan puž poput Luje posjeduje.
Post je objavljen 18.11.2014. u 14:32 sati.