In that piece of silver...!
 Knjige koje sam držala u naručju gotovo su se stisnule od jačine moga stiska. „Nisam sigurna… Mislim, naravno da bi htjela nekome pomoći ali što ako taj medaljon bude oštećen? Sigurno znate…“ Tu sam malo zastala. „Pa, da mi je to jedina stvar od oca. Nije da ga volim ali znate…uspomene.“ Rukom je poravnao pelerinu koja se namreškala od sjedenja. „Potpuno te ja razumijem.“ rekao je u konačnici. „Ako će ti biti lakše, možeš upoznati toga dečka.“ Moram priznati da je pokazao zbilja mnogo razumijevanja ali ipak… nisam bila sigurna. Naravno da sam željela spasiti nekoga ali gubitak tog medaljona značio je i gubitak moga oca – barem uspomene na njega. „Dobro…“ predala sam se na samom kraju. „Kada ga mogu vidjeti?“ „Trenutačno je u bolnici. Možda bi bilo najbolje da dođeš navečer.“ Kimnula sam glavom i uz pozdrav izašla iz njegova ureda. „Hey, što je trebao Strallman?“ povikala je Leni za mnom kada me primijetila na hodniku. „Joj, ma samo me mučio… Nešto, kao, zašto su cure sinoć bile kod nas.“ Zakolutala je očima. „Znala sam. A lijepo sam im rekla… Ajd, ništa ti ne brini.“ Potapšala me ramenu. „Ideš sa mnom do igrališta ili…?“ upitala je onako usputno. I zaboravila sam da sad imamo metloboj. Mrak mi je pao na oči. „Joj, zbilja sorry ali dogovorila sam se sa Marcom. Jel' to ok?“ Malo se namrštila. „Ovog puta ti je oprošteno ali sljedeći put…“ odmahnula je glavom. „Pazi što radiš, jasno?“ Ta njena upozorenja su me oduvijek nasmijavala. Kao da se radilo o nekakvoj ozbiljnoj situaciji – a ja i on smo trebali samo zajedno otići do igrališta. Ponekada je zbilja paranoična. Gledala sam kako se njena pelerina gubi u daljini kad sam osjetila lagani dodir na struku. „Da li kasnim?“ upitao je malo smušeno. Kao da je trčao od negdje. „Ne, zašto?“ Nisam mogla odoljeti. Pokraj njega sam se uvijek smješkala. Kao da… ne znam. „Oh, ma ništa. Netko me malo zadržao pa sam mislio… Nadam se da nisi čekala.“ Odmahnula sam glavom. Dok smo išli prema igralištu oboje smo šutjeli. Razmišljala sam o tome što da mu pametno kažem a da ne ispadnem totalni kreten. „Izgledaš napeto…“ rekao je pogledavajući me. Iskreno, možda sam i bila. Onaj razgovor sa Strallmanom je neobično utjecao na mene. „Ma nisam.“ Mislim da je znao da lažem. „Da li se nešto dogodilo?“ Ovo je bio pravi trenutak da odmahnem glavom i kažem da je sve u redu i da se ništa ne brine već na samom početku ali nisam imala snage lagati još jednoj osobi. „Ma… Ništa zapravo.“ U konačnici sam, unatoč svemu, odlučila da je bolje da se ja brinem sama za sebe nego da on muku muči i sa mojim problemima. „Ok, ako ti tako kažeš. Ali znaš da uvijek možeš razgovarati sa mnom.“ Kimnula sam glavom i nasmiješila se. „Znam.“ Stali smo pokraj tribina. Sada smo trebali svatko krenuti na svoju stranu – on kod Boliverija, ja kod Andore. Primio je moju ruku i isprepleo moje i njegove prste. Prošla me slatkasta jeza od tog njegovog dodira. „Tienne… Moram te nešto pitati.“ približio mi se par centimetara. Jedva sam ga čula jer je šaptao. Gotovo da sam osjetila njegove usne na mome uhu. „Da?“ Pogledala sam u njegove potpuno crne zjenice koje su neobično gorjele. Tama u njima me tako privlačila… „Da li smijem…? Smijem li te poljubiti?“ Prvo je pogledao u pod a zatim u mene. Ostala sam zabezeknuta. Nitko me nikada nije tražio dozvolu. Lagano sam kimnula glavom a netom nakon toga, osjetila sam njegove usne na mojima. Imao je tako divne meke usne. Da sad nemam sat, sjedila bi s njim i ljubila se… U jednom trenutku osjetila sam kako su mu se usnice izvile u osmijeh dok me ljubio. Odmaknula sam se i pogledala u njega. „Zašto se smješkaš?“ upitala sam pomalo uplašeno. Ponovno mi se približio. „Imaš usne okusa malina.“ „Što je ono bilo?“ Leni me zaskočila tek što sam joj se približila. „Pa ništa.“ U sebi sam mislila –vraga ništa– a i osmijeh na usnama je jasno pokazivao da je nešto bilo ali to nikako nisam imala namjeru reći… „Da, baš je tako izgledalo.“ Leni je bila pravi mali vrag. Znala je podbosti na pravi način. „E, mislim da te sad mrzi skoro svaka cura na ovoj školi.“ 5 sekundi nakon što je to rekla udarila se dlanom u čelo. „Ma šta je meni? Skoro svaka??? Pa i mrzi te svaka… Osim mene, Am i Mags.“ „A da ne pretjeruješ malo? On je samo drugi razred.“ Ne znam baš da se starije cure toliko pale na mlađe dečke. „Da, i?“ Odmahnula sam glavom. Primila sam metlu koja je sve do tada stajala na tribinama (Leni ju je ponijela za mene :) … Čula sam profesoricu kako se dere da svi uzletimo. Metloboj je tako dobar sport – kada samo stojiš sa strane i gledaš. Uopće nema uzbuđenja dok sam ovdje gore. Par puta sam preletjela igralište a onda sam se spustila na zemlju. Do mene je doletio Marco. „Moram priznati da si brza u zraku.“ Nasmiješila sam se. „Stvarno? Nisam ni skužila…“ „O, vjeruj….jesi. Nisam te uspio uloviti.“ Sada se i on nasmiješio. „Trebala bi se prijaviti za tragačicu.“ Odmahnula sam glavom. „Ma daaaj… Ja uopće ne volim metloboj.“ „Samo kažem.“ zaključio je na kraju a onda se ponovno izgubio u zraku. Promatrala sam Amandu koja se u zraku snalazila kao riba u vodi. Uzletjela sam i za par minuta nalazila sam se pokraj nje. „Am, moram te nešto pitati.“ Ubrzale smo. „Pucaj mala!“ rekla je smiješeći se i jureći prema govornici gdje je onaj mali iz prvog razreda komentirao utakmice. „Da li misliš da bi bila dobra tragačica?“ Učinilo mi se da je slegla ramenima. „Možda. Ako to želiš.“ Okrenula se prema meni. Još uvijek smo jurile prema govornici. U pozadini smo čule profesoricu kako vrišti da se zaustavimo prije nego bude kasno. Nas dvije smo se samo nasmijale i još više ubrzale. Par učenika je pljeskalo na svojim metlama u stacionarnim pozama a ostatak je vikao i bodrio nas. Tri centimetra prije nego što ćemo udariti u govornicu spustile smo se prema zemlji a zatim smo se ponovno izvile u zrak. „Moram priznati da si dobra. Prijavi se.“ rekla je nakon sata. „Možda i hoću.“ zaključila sam prisjećajući se one fore sa metlama. Dok sam koračala prema dvorcu, začula sam Marcov glas. „Mislio sam da ti metloboj ne ide.“ Izgledao je neobično. „Pa ne ide.“ rekla sam sa smiješkom na usnama. „Ja mislim baš suprotno. Ja mislim… da ti jako dobro ide.“ Nasmiješio se. „Sve je to samo prosjek.“ Poljubila sam ga a onda sam ubrzala korak i otrčala prema bolnici. Nadala sam se da je čuo kada sam rekla da žurim i da moram do bolnice. Stajala sam pred vratima bolnice. Čula sam glasove s druge strane vrata. Strallmanov, glas med. sestre i još neki… mlađi, muški glas. Nisam ga prepoznala. Lagano sam odškrinula vrata. „Oprostite…“ rekla sam tiho. „Ja sam došla razgovarati sa…“ Pogledala sam u tog dečka. Strallman i sestra su ubrzo napustili prostoriju a ja i on smo ostali sami. Polako sam ušla unutra i sjela pokraj njega na krevet. |
