Nešto kao esej - sirnice

Tradicionalna dalmatinska slastica!
Mater je za Uskrs radila svega drugoga. Na Veliki petak fritule, i to one sa kvascem, nikakvi jogurti, grizevi, praškovi, nego najjednostavnije, starinske i nikad više takvih, a onda orahnjača, makovnjača, šape, vanilin kiflići, pa oni sa marmeladom, bijela pita… Sirnice pak nije. Jedine za koje san znala su one iz Bobisa.

I tako je bilo općenito kolača za koje sam mislila da su originalne Bobisove, i da ih niko doma ne radi. I skoro cilo djetinjstvo san živila misleći tako..čak sve do u mladost.

A onda je moj nešto mlađi brat iša na studij. Upisa je tu politologiju. Nikome ništa nije bilo jasno. Sinko, nakon srednje TŠC, šta ti je došlo..ali nešto se ka u njemu prominilo. Počeja je puno čitat, oće reć, mislit,….tija je književnost, ali nije ima dovoljno bodova, zbog TŠC-a. Vamo je polaga prijemni, položija i eto! Priobratija se u zadnji čas.
Ma nije to važno, nego kad je otiša u taj Zg, muka…Tamo gori, nije bilo Bobisa. Kako? Mi smo mislili da Bobisa ima svugdi. Kako onda taj svit živi bez bobisovih krempita, krafna. I sirnica! Bilo mi žaj toga cilega svita, ali i moga brata. jer nije bio od nekog apetita, izbirljiv, ali bobisove sirnice i tetrapak mlika za njega svetinja.
Mi nismo znali da postoje druge..Bobis nan je bija zakon. Ništa, nije bilo druge, kad bi se približio Uskrs mater je, ko kad je i u vojsku bija, po autobusu slala svome sinčiču sirnice od Bobisa! I sad, poslin toliko godina, kako je osta gori, nastavio je patit ... za sirnicama!

E sad, zašto se kod nas u kući nisu radile sirnice. Mislin da se ti neki običaji prije svega donesu iz kuće. Moja mater, se odgojila u domu. Imala je tu grubu sudbinu. Zato ja sad pratin ove turske anđele, osjetljiva san na tu tematiku. Ratno dite, beba od niti godinu, ostala bez oca (upucali ga talijani dok je jurija na motoru).

Mater joj ostala mlada udovica, nije se odma snašla… u domu, je u ta ratna vrimena imala bar šta pojist, a i cilo vrime se družila sa rođacima u Varoši, što je ublažilo domovske dane.
Ta moja mater je bila čudo! Čudo!! Nije imala od koga viditi, upijati…Sve je učila sama: i kako biti mater, žena…postala je vrhunska domačica, kuvarica, a u kolačima bez premca..danas sa ponosom radin sve njene recepte. Ali sirnca nije bilo…Udala se u malo misto, i od tih žena, susida, kolegica se učila svemu, ali niko nije radio sirnice, pa tako ni ona…

Zato san se ja udala u kuću di su se radile. I moja svekrva, i zave. Svih njih šest! Je, je: šest! Ma nije to ni tako strašno...I znalo se: jedva se čeka Uskrs, da bi se probavale sirnice. Ja sam, kako san donila od kuće, radila sve one materine kolače, a sve ove drage žene iz moje nove familije, sirnice. Uzalud su se hvalili moji kolači. A jili su se. Nije da nisu.

Ali glavna poslastica su bile ipak sirnice. Svaka bi donila ili cilu ili komadić svoje. Po cilo popodne i nastavljalo se do idućeg Uskrsa, pričalo se i rapravljalo o jajima, masnoći, aromama…pečenju….Fasciniralo me to…I zbunjivalo. Mora biti da je stvarno teško baviti se njima kad od Uskrsa do Uskrsa, one još uvik ne znaju kako i šta, uvik nešto falijedu..
Ma iden i ja probat, rekla san sebi…
I kad san okusila ove šta ih sada radin, nije bilo dileme. Probaj! Recept je to od jedne gospođe, sada već bakice, iz Krila Jesenica. A ja nekako, od kada je mater nabavila recept za rožatu od kolegice iz Jesenica, virujen u te njihove recepte. Do tada je jila samo u Slaste u Koteksa. Mislim rožatu.

I tako je krenila moja avantura sa izradom sirnica. Recept star po prilici 50-tak godina. U njemu na sriću sve šta se i danas troši.

Dugo san se pitala zašto se sirnice rade samo od Uskrsa. I zašto se tako zovu. Jer vuče po nazivu na sir, a u njima njanci sira. Neki su mi rekli da je naziv od sirišta, odnosno kvasca..ma kako god. Kasnije sam otkrila da se i drugim krajevima radi, ali pod drugim nazivima ….uskršnja pogača, ili pinca…
Zasto opet baš za Uskrs, još ne znam. Ali tradicija, i običaji se poštivaju. I kada vidin da mi muž u prvi misec donese na stol onu iz dučana meni muka. Nije vrime za nju, oliti stađun, tako nekako, nije prirodno jisti je u nevrime..di si požurija..pokvarit ćeš nam gušte

Ove godine sam odlučila počet malo ranije sa pečenjem. Zašto? Zato što svaki put, baš zato što se radi jednom na godinu, zaboraviš, pa se uvik promisliš nu, tribala san ovako, ili ovako..(ka i moje zave). E sada san rekla, idemo probnu, na vrime, pa ću za veliko finale biti iskusnija.

Ovaj put san ja zbunila sve u kući
Najprije mi je kćer rekla da joj kuća već miriše na Uskrs. A muž, naviknut da se paralelno radi još nekoliko vrsta, uvečer kada san se spustila kraj njega, pita je, šta ćeš još? ahahha

Krenila sam sa izradom navečer. Kada su sve serije pozavršavale, traversu na se..na dasci brašno, kvasac, jaja, masnoće nekoliko vrsta, arome svih vela, maraskino, kruškovac, korice i sok naranče, limuna, domaće naravno, ako nemam svoje, uvik ima u susida. Sve to lipo, skupa privikava se na sobnu temperaturu. Zna se da mora biti toplina. Kada sam sve sastojke napokon sjedinila, nastupa dio di se tek pripoznaje umiječe kuharice.

Od cile ove uživancije, ovo je ipak teži dio…Kako nije? Tribaš to tijesto pošteno ali sa puno pažnje, poštovanja i takta tuči, pa mu pivat, tepat, pa opet tuči…a sve da se ne uzbuni, ne zainati.. Ništa me ne smi ometat. Totalno sam uplivala u tu sjajnu, mirišljavu masu pod mojim rukama. E sada, dobro umotati, utopliti, da se do jutra diže, i ide se na spavanje…

Ujutro, pri prvom svjesnom udisaju, ako noć i uspiješ prospavat u komadu, jer ti misli stalno idu onom zamotuljku pod šarenom krpom, dižeš se i krećeš na drugu fazu; primisivanje.

Usput se, naravno, razbudiš.. I tek kada je opet pod krpom, kuva se kavica..
Dok je pijuckaš svako malo pogledavaš… Nakon nekog vrimena (slobodna procjena), zadnja faza prije pečenja; oblikovanje..dakle, podijelim tijesto na četri kugle, oblikujem loptice i nije teško pogoditi, opet dizanje…ali ovaj put kratko.

Nakon nekih pola sata slijedi ono što nas ustvari povezuje sa uskršnjim blagdanima. Dakle, sirnice su se nekad radile po cijele dane.
A na Veliki petak, su se zadnji put premiješavale, i pripremale za u peč. Tada su se razrezivale na tri dijela. Nikako drugačije. Veliki je petak! A rezovi na sirnici predstavljaju Sveto Trojstvo: Otac, Sin i Duh sveti!.
Ja ih nožicama, onim malo ovečim, krojačkim, lipo i duboko zarižen..od sredine prema rubu.

Nastavljan ih gledati, kako se polako prid mojim očima cvitaju! Taj njihov mot, generacije žena su usrećile…a di neće mene.
Pečenje je opet malo umijeće, zbog tih temperatura. Pred kraj izvadim, namažem žumanjcima, rumom, pospem šećerom, specijalno pripremljenim baš za to..
Kraj! Gledam ih! Ćini mi se da san zadovoljna.
Još se čeka proba. Kad san čula "ekstra su ", uši su mi zažarile, oči zasjale, lice zateglo..od miline...I ja sam se osječala ekstra... i još se osječam..potrajat će...
Sirnica se na Uskrs nosi na blagoslov. iPo starinskom običaju, svaki doručak započinje komadićem blagoslovljene sirnice.

A ja posvećujem ove ekstra sirnice, ovaj ekstra osječaj, svim ekstra ženama, koje ih uporno rade...da nije đaba ove moje pisanje

Recept:
1 kg brašna + eventualno još žlica, dvi za posipanje
2 kocke kvasca
10 jaja: 7 zumanjaca + 3 cijela
18 dkg masnoče: pola masla, pola masti
24 dkg šećera
Žličica soli
Arome:
Van šeć - 2 , Rum - 3 žlice, Kruškovac 2 žice, Maraskino – 2 žlice
Naranča – sok i korica
Za namazati:
Žumanjak- 2, Van šeć – 2, Žlica ruma