Dan zagrljaja, je li..pa evo

Između mučnina, grčeva, bolova
Postoji svijet..neopisivo lijep, nestvaran
U tom svijetu postoje ljudi…. i jedna Ivana
Priča ide ovako: danima već prije su moje naočale pokazivale znakove svog kraja. Dugo su me služile, ali sada su se nekako čudno rasklimale…i baš kada sam ih vračala na lice, u ruci mi ostane dio, zalipljen za prste..pukle! šta sad… ko će se u moru svega još i sa naočalama baviti, jer puno je togaa; odlazak okulisti, pa do neke radnje, birat, pa čekat….sad su ipak pukle. Sitim se Ivane! Susjeda naša, Radi u Getaldusa ! Nije reklama. Pošaljem joj poruku u mesinger, a nakon što mi je poslala br nazvala sam je: slušaj, to i to… kratko, šta mi je činiti, a da pojednostavnimo cili proces?
Uh, čujem, ali samo na trenutak, bez panike, još danas radim, idem na godišnji, ali imam plan. Ovako ćemo: Naručit ću stakla, ne treba mi novi nalaz (imam jedan od prije godinu, ništa se nije prominilo). Za okvir smo se dogovorile u subotu da ga dođem izabrat, ona će doć da mi pomogne, iako je na godišnjem. Tada će ih i sastaviti i ja ću imati naočale. U tri – četri dana bi sve bilo gotovo. Olakšanje. Lako li je meni tako. Kada imam Ivanu.. Tribali bi svi imati jednu Ivanu. ivanu koja im je susjeda. Nije rod, nije familija, uža ni šira, nismo čak ni kavu nikad popile...
A onda nakon dva dana zvoni..Ivana? aha, mislim se vjerojatno je zapelo..ma ok, šta sad. Slušam je: Vidila san sve, nisam ti se mogla od muke javiti, mijenjamo plan, ovako ćemo…
A šta je vidila? A nije morala…Dan prije, u dva moja koraka vidila je puno toga… To jutro sam se uputila na posao..željna normalnog rada, mojih dragih ljudi..sredila se, sve kako spada. Kolega je doša po mene….A divote kada san sila za svoj stol, dovela ga u red nakon duže vrimena, po svom, spremna. Znam otprilike koliko iman vrimena dok ne počne žariti i to je to…potpisujem , pregledavam, pravimo plan
Nakon nekog vrimena pita mene moja kolegica: jesi li popila tabletu? Je, znam, osjetila sam i ja tu mučninu, i da peče, a ona je sada vidila i boju na licu, onu crvenu, izdajničku… ali mogu još malo….
Ovaj put je bilo drugačije. Kad je to počelo orat po želucu, kad su počeli grčevi, bolovi, znala san da me želudac izdaje, taj mučki prevarant.. Uza sve to mučnina, znoj…. Naravno, nema druge, žao mi, ali triba ić doma,
Taj put, ta vožnja do kuće…muka velika..molila san skaline moje da imaju strpljenja sa mnmom..polako san ih gaziila jednu po jednu.. te teške i spore korake…Eee, to je ova moja Ivana vidila! A nije morala..I u njima sve ovo prije..
mučnine i bolovi su trajali.. Kada sam došla sebi, taj dan, u moru misli, sitin se ja i naočala. Kako ću ja to u subotu.. jutra su mi najgora..ništa, pusti, pa ćeš vidjeti, neš ti, možeš i bez naočala.
Ali! Evo je, zove Ivana; slušaj, sve san vidila…, sve mi je jasno. nećeš ti meni dolaziti sutra u radnju. Ladno je, nećeš se mučiti…. Ja imam danas nekih obaveza, i kada sve obavin, donit ću ti doma, navečer iza 8 pa ti biraj. Još me pita je li mi kasno? I došla je!
Sa kesom punom okvira.. dio svog godišnjeg je odvojila za mene. A ja san ko kraljica sila na čelo stola, ogledalo, ono žensko, malo, okruglo, isprid mene i najbolji žiri na svitu; Ivana i moja ćer… želudac ne kontam… malo me zagolicala ..koliko lipih okvira, štosnih, ozbiljnih, otkačenih, elegantnih, damskih, pa smo se zezale, gledale, skidaj – stavljaj..uži izbor, pa još uži… izabrale smo!
Ivana je jutros opet išla u radnju, da mi sastavi okvir i stakla… u tri dana sve gotovo. Iskreno, i nije neki bauk biti bez naočala, ima i hitnijih, važnijih stvari, naprimjer njezin godišnji zbog preuređenja stana..ali Ivana je znala kako je to... čak me nije ni iznenadila..to je ona…sada su na mom licu….evo pišem

I tako, između mučnina, grčeva, bolova
Postoji svijet..neopisivo lijep, nestvaran
U tom svijetu postoji i jedna Ivana..puno Ivana
p.s. nemojte špijat Ivanu.. a ja joj šaljem zagrljaj, onaj što se ne vidi, ali se osječa…