papatači

srijeda, 20.02.2008.

ljetni hit...

Pocetak ljeta 2007.

Kafenišemo tako ja i Šime, o braćo moja, ne vidjeh ga dugo. Bekemicu fura, slini cigaretu i smije se. Samo sam čekao priču.
„Vidiš, tamo u kutu, one dve pičke?“ pita me čovjek.
„Vidim“, rekoh i pomislim kako kurca ne vidim od dima, znoja, rulje, smrada, buke, i ostalih blagosti birtije („O, tako te volim, birtijo“). Pljesniv miris: Crvenkasto zagušeno svijetlo. Sjedim na kauču razdrapanom od žnjaranja u mraku. Viri spužva i federi škripe. Majica mi je umrljana znojem a graške s lica otirem rukom. Ne želim ga prekidat, pa kimnem jadno. Palim tek cigaretu. Puštam dim duboko u pluća, mljackam jezikom ugodnog okusa.
„Tam mi je bivša, a ona visoka- nju sad barim.“ Veli on ko da o paradajzu pričamo, ne o živim bićima (ženama, tek napominjem).
„Ova visoka, kaj me stalno gleda, ta je bolja i nju sad barim.“ Bil je tak sretan i ponosan, mislim da ga ni kutija pljuga tak ne veseli.
„Ma da?“ velim ja, skeptik.
„Zbaril sam nižu na norijadi, pa sam bil snjom“ napravi on stanku, povuče dim..“a viša joj je best frendica, pozvala me k sebi na tulum- pa sam i nju.“ Zadovoljan efektom, predahne.
„A kolko si bil s nižom?“
„Dva dana. Ustvari, dan i pol.“
„Pa kaj nisi bil s nižom onda kad si zbaril višu?“ padnem u zamku
„He braco, sad sam prekinul s nižom, al niža ne zna za mene i višu.“
Da vidimo o kakvom mesu pričamo. Ustanem, i uperim prst u te navodne cure. Šime, luđački trzne, zgrabi me, svali na kauč brzinom munje, nitko nije ni trepnuo. Gleda me zvjerski, ko da mi je upravo spasio život. „Ok, Šime svatil sam“
„Kaj si lud?“ gleda me Šime predinfarktnim pogledom. „One ne znaju jedna za drugu. Sad nesmem prić višoj jer je niža tam. Kad niža ode,..“ prekinuh ga; „Da, dobro, kajgot. Svatio.“
Iduća minuta je prošla u neugodnoj atmosferi tišine, skrivenih pogleda i odmjeravanja.
„Ok, ajmo van“ predložim. – „Ajd“
Ponestalo nam je pljuga, a i zrak je postao nezdrav pa smo odlučili kupiti novu kutiju i sjest u iduću birtiju. Niti dvadeset koraka ne prođe, Šime stade mahat rukama i laprdat seb u bradu.
Morali smo se vratit (nagovorio sam ga tek da skoknemo po cigarete) i Šime je sjeo na stratešku poziciju kauča. Tako je stalno mogao gledat di gleda ona. Tako je stalno mogao ponavljat kak ga ona stalno gleda. Ja sam osoba koja ne podnosi rutinu bilo kakve vrste, i riječ stalno koristim samo u literarne svrhe. Nije mi se svidjela novonastala situacija. Pat, da se izrazim žargonom pataka. Šime je čekao da niža ode a ja sam čekao pivo. I pivo je došlo te kao pješčani sat, zlaćano iscurilo, a djevojke su ustale, i otišle. Šime je bio zbunjen i to više no inače. Otišli smo i mi. Sjedosmo na rinzol, i čistili ostatke kutije cigareta. Rasplet je bio na vidiku, smrdio sam ko bjeloglavi sup nakon obroka a i torba me tiskala. Bog čovjeku ne da mira, pa je Šime ugledao na stanici svoju malu (1,85m) i odlučio u maniri romantičnih porno-komedija otrčati na sljedeću stanicu, pretrčat cestu, uskočit u tramvaj, kupit kartu i gurnut jezik curi. „ Ma gubi se, bekrijo. Ja mrtav. Ne mrdam.“ velim. Još mi je četiri puta ponovio isto pitanje, pa sam pristao. Još ni danas mi nije jasno kako je to Šime stigao nagovorit mene, otrčat stanicu niže a da ženska još nije dočekala svoju sedmicu. Ah, nema veze.
O, braćo moja, trčao sam, trčao. Osjetio sam svaki dim koji sam povukao to predvečerje kao žalac u prsima. Ali, stigosmo.
Uskočili smo u tramvaj kao pljačkaši vlakova i sjeli 5-6 stolica dalje od Šimekove trebe. Hvatao sam zrak i razmišljao kak će joj pristupit. Stanice su prolazile, on ni makac. S moje desne strane je sjedila časna i čitala poleđinu „24 sata“. Iz novina se smješila gola Katja (21) iz Rusije i pokazivala svoje živahne sisice časnoj. Časnoj zazvoni mobitel, ona odbije poziv i spremi mobitel, ne u džep već u njedra, il kak se već zove mjesto gdje časne drže svoje uvele sise. Pitao sam Šimeka šta će poduzeti, jer ne mislim još mnogo stanica dalje, živim u suprotnom smjeru. On je ustao i sjeo se pokraj cure. Tada se odigrala zanimljiva igra. Oboje se ponašalo kao da su se upravo spazili, smješak iznenađenja, pozdrav i dalje je bilo lakše. Ja sam odlučio sići a Šime je odlučio ostati, to se nekako otezalo, zamolih ga za upaljač (on je čuvao upaljač a ja pljuge tako da jedan ne kontrolira sve) i iskočim iz tramvaja. Vrata su se već zatvarala pa sam ostao pričepljen dobru sekundu. Oslobodih se. Čuo sam njihov smijeh za leđima. Tramvaj krene a ja im mahnem. Pomislio sam kako bih trebao osjećati nelagodu ali nisam osjećao ništa. Zapalio sam cigaretu i prešao na suprotnu stranu, za povratak kući. Bilo je vrijeme da dođem iz škole.




kolega papatač is on the road again