O životu, i svemu oko njega...

petak, 07.03.2008.

Kako je to nekad bilo...

Sjedim na poslu, surfam po internetu i razmišljam... Treba počet radit, treba naći ljude, a kako? Već sam sve frendove pitala i rekla im kakva je situacija, da radim u osiguranju, da ako im treba nek se jave. Starcima upravo radim životno... a šta dalje. Neznam, budem morala telefon u ruke i zoooovi, samio zooovi Inače, jučer nam je padao snijeg, nisam mogla vjerovat svojim očima. Zadnji snijeg je u Poreču pao 2001, znam jer sam se slikala tog dana u školi sa frendovima kako se grudam. Sjećam se, bili smo ko mala djeca, kao da snijega nismo u životu vidli. Toliko smo bili zabavni da nas je školski fotograf išao slikati, ma moram vam u sljedećem blogu stavit sliku, onako crno-bijela, ma zakon je! A danas je opet bljutavo vrijeme, neka glupa kiša, sve nešto bljak... I znate šta. Moram vam nešto ispričati. Dakle, imala sam 17/18 godina, i mislim da je to bila najbolja godina mog života, što se zabave tiče. Bilo nas je 5. Staaaaalno smo bile zajedno, priljepljene jedna za drugu. Od nas 5 u razred nas je zajedno išlo 4, tako da smo doslovno po cijele dane bile zajedno. Ja sam te zime bila prekinula s dečkom, bili smo godinu dana zajedno i onda smo prekinuli. Jaa sam jako patila i plakala i tulila, i bilo mi je jeko teško, znate ono, prva ljubav i to. E, tako sam ja sve više i više svog vremena provodila s mojim curama. Sve smo bile slobodne, mlade, lude i opičene u glavu totalno. Tada smo počele izlaziti, i izlaziti, i piti i upoznavati hrpu ljudi. bilo je tako dobro, bile smo si dosta samo nas 5, nitko nam nije bio zabavan koliko smo bile same sebi. Sjećam se, znale bi sjest ispred moje zgrade, sa bocom bambusa i dva papira. I pisale bi, igrale igre, izmišljale neke lude situacije, smijale se, kesile ko lude hijene. Jednom nam je došla policija i vidla nas onako spaljene. Pitaju nas da šta pijemo, a ja u ruci držim 2 litre bambusa u boci od cole. Pa sam mu rekla " Pa neću vam valjda reći da pijemo colu?" I nasmijali se i otišli. Onda smo jednom išle u praznu kuću od jedne od nas, i tamo igrale remi i bridge. Pa smo se opet opile i na putu za naš omiljeni kafić Sandra je pala preko ograde, sa minicom u zraku, i uto došao njezin brat Koji je to šou bio, gledao nas je kao da smo najveći idioti koji padaju po ogradama i cugaju do iznemoglosti. Ali zapravo nije bilo tako. Bile smo jako povezane, znale smo i popit, ali tko nije? Uvijek smo bile jedna uz drugu, uvijek smo plakale i smijale se zajedno. Ali bile smo glavne, došlo je i do toga da kad jednu subotu nebi izašle van drugi dan su nas ljudi ispitivali di smo bile? Jednom smo tako ušle u kafić, bila je neka ekipica tamo i odjednom jedan dečko pokazuje na nas i govori frendu " To ti je ta luda ekipa" A zašto to pišem.... Zato što pošteno nisam izašla 3 mjeseca, a još višđe s njima. Sve se to nekeko raspalo. Elis i Sandra su otišle u Rijeku, Lara u Pulu, ja u Pulu, pa natrag, Mico radila, jednostavno smo nestale, utopile se u masi istih... I danas me baš zove Mico da navečer idemo na cugu, ma reko ja njoj " Ajmo se rađe napit negdje, nismo sto godina!" Fali mi nekad izaći, fali mi jako. Imam tek 21 godinu, fali mi izaći s curama, naplesati se do mile volje i smijati se cijelu noć do iznemoglosti. Gledam Dragog, on ima svoje dečke, svoju ekipu ovdje i svaki put kad izađem s njima van meni je fenomenalno.... Ali meni trebaju moje cure, kao što njemu trebaju njegovi dečki. Ja znam da više nije kao prije, i da mogu sada sigurno nebi plesala po šanku u minici ili vozila se u kolicima od Konzuma po gradu Tako da danas idem malo đir s curama, i neka, treba malo. Dragi ide u Genevu, nema ga do nedjelje. Vidjet ćemo se malo danas, prije nego krenu, nadam se... A on kako mi fali... ne mogu vam niti opisati... evo upravo ga zovem... krenuo je. Još malo pa ću ga poljubiti i zagrliti... Jao, ovaj blog je tako nepovezan.. nadam se da se ne ljutite... Velike puse svima... Riječ dana: prošlost

- 12:00 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.