Index librorum prohibitorum
srijeda, 30.04.2008.
Lisabonski ‘hašiš’ u Jorgeovoj tabakeri
|
Ulična ponuda u glavnom gradu Portugala Jedva sam se stigao nasisati krutog lisabonskog kurca koji u sebi ima nešto od arome narančine kore, a već mi je na jednome od monumentalnih gradskih trgova - na Rossiju - put prepriječio tip u zamašćenom crnom sakou, nudeći bez nekog pretjeranog opreza: - Haš? Koka? Došlo mi je da ga takvog sitnog, tamnog, mršavog, odgurnem koferom: iziritiralo me to što me procijenio kao narkomana samo zato što sam maloprije jednom prolazniku usnama laštio palicu. Ali samo sam ga zaobišao, nervozno odmahujući glavom. Ubrzo bih ga vjerojatno i zaboravio da me desetak metara dalje na istom trgu nije presreo novi lik u plavoj trenirci, nudeći isto. Više nisam mogao izdržati. Malo podalje vidio sam policajca kako ležerno šeta uz izloge... Pa zar je ovo Europska unija!? Dva dilera opsjedaju turista nudeći mu opijate, a policajac okolo šeta poput nezainteresiranog pijetla. Ovamo da šaljemo djecu na maturalce, pa da nam ih natrag vrate sprženih mozgova!? Okrenuo sam se tipu u trenirci. Uvrijeđen ovakvom anarhijom, odlučio sam svojoj novinarskoj znatiželji dati na volju. Kimnuo sam da hoću, želim pušiti. Što? - Hašiš - rekao sam, pogledavajući prema policajcu. Hoće li sad napokon reagirati? I dalje se činilo da mu puca prsluk. A mene je diler već vodio prema kraju trga gdje smo na uglu neke ulice izvršili brzu ‘primopredaju’. Tutnuo sam mu u ruku novčanicu od pet eura, a on meni smeđu štangicu umotanu u prozirni najlon. Navečer sam zastao pored rijeke Tejo čiji se široki, impozantni estuarij izlijevao dalje u ocean i izmrvio hašiš, smotao ga s duhanom i zapalio. Već nakon prvog dima jedva sam se suzdržao da ne povratim u Tejo. Hašiš je imao okus zapaljenog govna. Djeca su upirala prstom u mene radeći grimase. Ciktali su od veselja uzvikujući - Moronžo, moronžo!, gledajući me kako se gušim u dimu izmrvljenog govna od galeba. Kao što Prag ima Franza Kafku, tako Lisabon ima Fernanda Pessou. Nepriznati za života, kasnije su obojica postali neka vrsta turističkih zaštitnih znakova: nema turista koji se u Lisabonu ne fotografira pored Pessoina kipa postavljenog u sjedećoj pozi ispred kavane Brasileira. Meni fotografiranje s Pessoinim klipom nije bilo dovoljno. Želio sam sve! Želio sam se vratiti u Hrvatsku s otiskom Pessoina prsta na anusu! Skinuo sam svoje duge gaće i raskrečio dupe. Pessoin kažiprst lagano je kliznuo u debelo crijevo u kojem mi se uskoro našla cijela šaka. - Oh kako sam uživao s Pessoinom šakom u šupku! Dok sam se nabadao na taj bakreni kalež uzvikivao sam nešto nerazumljivo što je privuklo pozornost Lisabonca Jorgea. - Koji ti je kurac?, upitao me na tečnom hrvatskom. Sramežljivo sam navukao hlače i ušao u kavanu. Jorge mi je rekao da se u njegovu vlasništvu nalazi Pessoina tabakera. Grčevito sam se uhvatio za tu informaciju, molio ga da mi sve ispriča, kako je tabakera završila kod njega? Pessoa je umro 1935., dosta je godina prošlo od tada... Jorge mi je strpljivo objašnjavao: njegov djed bio je teklić u trgovačkoj tvrtki u kojoj je radio Pessoa. Kao strastveni pušač posebnu je pažnju pridavao, pričao mi je Jorge, tabakerama. Mijenjao ih je barem jednom mjesečno, čim bi se tabakera i najmanje okrhnula. Jednu od odbačenih uzeo je iz uredske kante za smeće Jorgeov djed... - Meni je ta tabakera bezveze, ali ostala je od djeda i samo nam stoji u ladici. U srednjoj školi spremao sam u nju travu - rekao je Jorge. Krenuo sam ga uvjeravati koliko bi meni značilo imati tu tabakeru - Preklinjem te, želim Pessoinu tabakeru! I ja sam pušač! Učinit ću sve! - Dobro, uzvratio je Jorge i skinuo hlače - Zaradi svoju tabakeru. Krenuo sam obrađivati Jorgeov nabrekli ud koji mi je tako snažno zario u grlo da su mi potekle suze. - Dobro je momče, Jorge me tapšao po ramenu, smirujući me, nakon čega mi se ištrcao po licu. Dandanas me probada u želucu kad se sjetim koliko sam puta sisao za tu izgrebenu tabakeru. Doktor je rekao da to nije od uzbuđenja nego od Pessoina kažiprsta koji mi je rasparao crvuljak. Pohranio sam je na policu iznad pisaćeg stola pokraj Jorgeove razglednice na kojoj piše „moronžo“!. U njoj držim i onu pločicu govnohašiša koju su mi uvalili na dolasku u Lisabon. Lisabone, grade utrobnih opsjena i dugih prstiju! Željko Špoljar |
10:54 / Komentari (32) / Isprintaj / #
|
|
četvrtak, 17.04.2008.
Koljem zato što volem
|
Prvenstvo u klanju svinja na etnofestivalu "Šovske zabijačke" u Ravnom Selu po mnogo čemu je jedinstveno Sremci kasape po tradiciji - nožem u glavnu arteriju, a Bačvani "humano" - metkom u čelo U pobedničkoj ekipi četrnaestogodišnji Aleksandar Latuški, koji je za 10 minuta od svinje napravio kobasice. Sedamdesetogodišnji Stevan, samouki al' zato glavni majstor iz Vognja u Sremu kolje od osme. S početka karijere, kaže, proganjale ga jorkšir-pokojnice, "ali samo noćom". Sanjao kako vitla satarom pa sve vija celo krdo njivama preko atara, al' u tom snu svinje uvek udarale u kontraofanzivu, a pred buđenje obavezno ga stizale! Praksa je učinila svoje. Odavno ne žali kad kasapi, ne bi, kaže, imao problem ni rođenu ženu da prekolje. Stevan je prekjuče nameračio pehar, stigao zorom u Ravno Selo, kod Vrbasa, gde se ovog vikenda oprobalo osam ekipa na trećem prvenstvu u klanju svinja "Šovske zabijačke", i to u blizini Doma kulture, u organizaciji MZ. Sremci stigli zorom, baš u vreme kad je u zvučniku ućutala Goca Tržan, organizatori otvorili spektakl sa "bež narode, svinje da prođu". U subotu klali po tradiciji. Po folkloru! Nožem ušli 15 centimetara krmači u vrat, u glavnu arteriju, položili je na slamu, pa zapalili. Životinja buknula, ali bolje nego da je šure, upućuje Stevanova ekipa. Jer na lomači, kaže on, izgore sve dlake, čak i one kuždrave čekinje što umaknu breneru. Druga ekipa-druga priča. Svinja postoji da trpi - Dok mi otac bio živ, nisam tolko klao. Shvatio sam posle da svinja i postoji da trpi. Za kvalitet mesa jeste bitno dobro klanje, al' važnije je šurenje. Voda mora da vri do 50 stepeni, na pet kofa vrele ide kofa hladne vode. Kad vidim da dlaka opada u lancima, to je to. Nema šanse da papci liče na čupavce. Ako ostane i koja dlačica, tolko je mekana da pojedeš i ne osetiš. Svinjčetu ne smeš dati šansu da udahne vazduh kad zabodeš nož, jer tad dobije snagu. Ripi i pobesni - delio je savete Duško Živčić, bivši zatvorski čuvar iz Sremske Mitrovice. Preko puta Sremaca rasporedili se Bačvani. Naoštrili satare i noževe, zasukali rukave, smeškaju se, čik priđi! Ako su Sremci klali tradicionalno, oni kažu kolju "humano"! Luka Pandurov iz Bačkog Petrovca držao se jednog od tih proverenih i humanih načela. - Opaučiš je sikirom međ' oči, il' još bolje pištoljom. Metak, ako ne promaši, probija joj mozak, i kad se, kako bi kaz'o, krmača ošamuti, oma legne, a ti je onda pričepiš odozgo - objašnjavao je delovanje. Seo na unezverenu životinju, a led okovao, pa nezgodno. Sankao se Luka na krmači, publika stisla izbliza. Dosankao pravo u korito. - Sad zaskočimo još nas dvojica. Kolji! Puštaj krv! Ma, ne bole nju to ništa. Umre naprasno - svladali je ekipno za 15 sekundi. Rečeno - preklano. Svinja - šta će, opirala se do zadnjeg, rikala kako bi nego kao da je kolju, umukla u mukama, iskrvarila i po publici. Ne mari "krv kao krv", kažu. Bilo je i gore. Lane se otela pred vešalima i, s nožem u grkljanu, izujedala gospođu podoficirku. Luka zato spremio alat, nekoliko satara, kolekciju noževa, testere za kosti, ključa para iz kazana ko iz devetog kruga pakla, jednim zamahom odvojio glavu od tela, raspolutio iz sve snage levo od desnog. Propozicije takmičenja, u kom su svinje crkavale u urlicima od kojih se orilo selo, bile su precizne. Specijalitet protiv bledila Jede se sve sem nožica. Kod nas u Vojvodini još pravimo "pirindžaru". Specijalitet! Stavi se krv da proključa, lagano dinstaš oko pola sata, kad zgusne, doda se riža, posoli i boljeg leka za krvnu sliku nema. Da to jedete tamo u gradu, ne biste šetali okolo beli ko akrepi, padali su i saveti iz odeljka zdrave ishrane. Za što kraće vreme trebalo je zaklati, ošuriti, istranžirati, odvojiti srca od creva, kožu od mesa, meso od masti, a džigerice, maramice i sve spakovati "kao za prodavnicu". Danijel Mikalački, mesar iz Bačkog Petrovca i prošlogodišnji pobednik festivala, radio je tri posla istovremeno. Prljio brenerom zaklanu životinju, objašnjavao kako je prošle godine za samo 12 i po minuta krmaču stokilašicu transformisao u kavurnu i krvavice, i nikako nije razumevao "koji bi to zakoni i strane konvencije zabranili njemu da kolje kad vole". - Od novembra do danas zaklao sam 500 komada! Sve bile lepe. Debele! "Sredio" je u subotu za 10 minuta životinju koja je mrtva ispred njega visila sa rema kao obešeni odmetnik iz doba inkvizicije. A nazimčad kad se zna kako mogu poslužiti i isceliteljski! - Kad sam ja bila dete, majka me terala da na tek zaklanoj svinji sedim dok joj ne iscuri sva krv. To je dobro za ženske stvari, govorili su mi stari. Da ne boli stomak. I danas sam kao dren. Eto, fala Bogu da je zabijačka organizovana baš u mom rodnom selu. Lepa prilika da se narod skupi. Pravi etnofestival - čulo se od lokalne učiteljice Mire Gvozdenac, koja je kroz lapavicu od krvi i blata grabila ka prvim redovima. Htela je da povede i razred na doživljaj, ali raspust je, pa su deca na spektakl došla uglavnom sa roditeljima! Deran dere, ortak šuri Tako je četrnaestogodišnji Aleksandar Latuški Deran iz Sivca premijerno klao u ekipi koja je odnela ovogodišnji pozlaćeni pehar! Obrisao krv s noža i dlanova pa nestao iza tezge. "Nije nešto za divan, muka mu je, al' naviće će se", kaže Ilonka Molnar iz iste ekipe. Zato je baš njegov tim, predvođen stolarom Radojicom Vuksanovićem iz Sivca, jedini zadovoljio kriterijum "dobrog narodnog klanja" - objavio je organizator. "Obradili" dve prasice od 120 kila za 10 minuta. Deran drao jednu, ortaci šurili drugu. Pokazale se i kao apsolutno ekonomični stvorovi. Otpalo je samo deset odsto od ukupne težine žive vage! Na kraju fešte, svinje i ono što je od njih ostalo trebalo je još samo pretvoriti u ljute kobasice. - Još da imamo malko i junetine... - kaže šampion Radojica. I na kraju, kada je sneg upio svu krv, uručen je pehar, uz čestitke: "Svaka čast, al' si je preklo. Vidimo se dogodine". Ukoliko Brižit Bardo i domaći pobornici za prava životinja koji su istog dana najavili kirivične prijave protiv organizatora ne obezbede negde azil svim vojvođanskim papkarima! Glas javnosti |
16:15 / Komentari (35) / Isprintaj / #
|
|
ponedjeljak, 07.04.2008.
Pješčanik duša
|
Gledao sam danas poslijepodne dvije djevojčice kako se igraju u pješčaniku. Jedna je marljivo donosila vlati trave, češere i maslačke svojoj prijateljici. - Čega se to igraju dvije nevine duše?, pitao sam se. Djevojčica projektantica je zgrtala pijesak na koji je polagala ukrase. Kada je završila aranžiranje humka shvatio sam da je napravila grob. Zapitah se gdje li je trogodišnja djevojčica vidjela grob i sjetih se medijskih prikaza koji su se posljednjih dana bavili nesretnim dušama. Smrt je trivijalna poput ispijenog konjaka koji me sprječava da pogodim venu. Čak se i Nemanja oglušio na vapaj da mi zategne remen oko drhtave ruke. Heroin se prosuo tkivom mekim poput pijeska. |
20:49 / Komentari (37) / Isprintaj / #
|
|
utorak, 01.04.2008.
Pičkodarje
|
- Bum, buš, bumo, bute, te, šaptala mi je mazno moja nova pičkica. - Imaš dobar buš, uzvratih dok sam joj jezikom zlostavljao sikilj. Poželjela je da joj poližem anus, ali sam uljudno odbio. - Kroz tu rupicu prolaze govna… - Zašto tako govoriš?, čudila se pičkica. Ustao sam i zakopčao hlače. Ostavio sam je da kljuca u svojoj šolji. Ispred klozeta su čekale one. - Samo smo razgovarali, rekoh uzrujanoj pičkastoj gomili da ih lakše skinem s kurca. Ali one nisu bile ovdje zbog uriniranja. Ne, one nisu bile ovdje niti radi sranja. Čekale su da im Vedrana Udan potpiše knjigu "Kad je žena kurva, kad je muškarac peder". Knjiga je jako šokirala Moskovljane. Pomislio sam da bi možda bilo dobro uzeti njezin potpis jer ako je šokirala Ruse, što će tek meni uraditi? Jednoj pičkici sam kradom izvukao knjigu iz torbe i izlaktario se u prvi red. - A ća da ti napišem pederu?, začuh sušičavi bariton izdrkane spisateljice. - Ovo je za moju pičkicu. Molim vas napišite "Pičkici koja ima najbolji buš". - OK, bum!, uzvrati bludnica., A ča ću tebi napisati? - Meni molim, samo jedan pis, samo jedan mali pis... Vedrana je zadigla haljinu i pomokrila mi se po nogavici. Zahvalio sam joj i pošao odnijeti poklon mojoj novoj pičkici. |
20:38 / Komentari (53) / Isprintaj / #
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Komentari On/Off
Copyright ©
Index librorum prohibitorum since 2006
KONZILIJ
Simo Mraović Simin performance nabijeVasnakurac Die Fuckel markiz Naklada baobaB WSELJENA Blabl Slaverina liječeni katolik prljava Igra SKICOIDI Klitorina Danica Smorović Spametni zub Mostarski uličar Slaninar u čizmama dr. Jastrogen Lajava kuja Firtuela Život je gad Izlešiola Blud Crkotica Skotna Kamov-bič DNO DNA Greatest shits zamjenski Bosanac Fotke ugojenih političara na: abstract(at)yahoo.com |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
