petak, 07.03.2025.
GMAZOVI I MAČKE NAGLAVAČKE
|
Jaco ima apartmana ko Makarska! Nema stambene jedinice da nije (i) za najam. Jedino šta u Jacu sezona traje debelih pola godine, ako ne i više, pa apartmani imaju smisla.
Nitko nas nije upozorio da svaka kuća, naročito kuća apartmanuša, umisto maške, ima za kućnog ljubimca raznobojnog jednog ili više razmjerno velikih gmazova koji slobodno šetaju po vrtlu. Vidile smo primjerke ukupne duljine i do metar ipo. U našoj ulici ih doslovno svaka okućnica ima. Kad sam se prvi put susrela s gmazom ispred našeg apartmana, odsikle su mi se noge i ruke. Pitala sam gazdu apartmanuše koji taman nešto čačkao oko bazena je li opasan. Ma kakvi! Ako naiđeš na njega, samo trebaš pljesnut rukama i gmaz okrene smjer. Ne znam je li ovde gmazovi vataju miševe ili čemu služe, ali sigurno ne služe za ih pomaziti jer imaju bodlje. Ma odvratni i za vidit, a kamoli dotaknit. Moji roditelji i drugi bližnji su imali sreće da mi gmaz nije neočekivano naletio s krova jer oni šetaju i po krovu, nego sam ga taj prvi put kad sam ga trefila, trefila na udaljenosti od 5 metara po podu, pa sam imala manovre za zaobilaženje. Jer da mi je provirio s krova po kojem kad hoda, kod nas doli zvuči kao da se tele utrkuje, bila bi me Sanderle u kapsilu otpremila u Split. Baš kao i u Makarskoj, i u Jacou ima droge u izobilju. Doduše, kvalitetne. Naime, kokain je lako dostupan budući da teritorij na kojem raste Erythroxylum coca nije preko oceana, nego moš gepek napunit s njime u npr. iz Medellinu i samo ga dotrat po prašumskim putevima za koje graničari ni ne znaju da postoje. Ovde je i prostitucija legalna. Ispijanje alkohola na pomorskom dobru nije u pitanju. Jedino je najstrože zabranjeno pušit cigarete. U svakoj birtiji, kako u interijeru, tako i u eksterijeru, ispred birtije, iako ispred možda i nije u koncesiji, po parkovima ni za živu glavu, nigdi. Meni je gušt zapalit španjulet s kafom ili uvečer s vinom, tako da sam se u prvom dijelu godišnjega jadna napatila. Patila sam se sve dok nismo naišli na Garden Gastro Lounge. Ne znam kako i zašto smo odlučile sjest i tu večerati. Poslije večere sam izašla na cestu da ću zapalit. Gazda je taman bio ispred, pa mi je primakao fotelju i rekao da neka lipo sednem i na miru zapalim, a onda mi se i on pridružio. U međuvremenu se njegova supruga pridružila Sanderleu koja je ostala sjedat za stolom. Ispostavilo se kako su se doselili iz Moskve, odnosno iz Kijeva, u Jaco, kupili stan i otvorili restoran. Normalno, u Latinskoj Americi mi smo svoji, pa smo iza večere svi skupa preselili u stražnji vrt, laprdali o Tolstoju... Da smo se aklimatizirali je postalo jasno kad se u stražnjem vrtu restorana pojavio restoranski gmaz, a mi smo bez obzira na njega odradili do fajrunta. |
utorak, 04.03.2025.
BALKAN JE DIVAN KOMŠILUK
|
Plan o ležanju na plaži i bacanju oka na obnažena mišićava preplanula muška torza koja dolaze u Jaco surfati po vasceo dan propao je radi nedostatka hladovine na nepreglednoj pržini i radi toga šta na plažama na kojima se uobičajeno surfa se ne može ujedno i probrčkat, tj. zaplivat. Neizdrživa je vrućina uz ovaj dio Pacifika. Dok dođeš od treperave hladovine palme do mora, prođeš 500 m, a onda za da ti more dođe do guzice, moraš se udaljit dokle su valovi po kojima jašu rečena torza, a to je tek u pički materinoj. Da ne spominjem da ako ti se pripiša, moš se slikat.
Kako sam se namečila okusiti pacifički kupanjac, gledati šarene ribice u tropskom moru, otisnula sam se sa skupocjenim turoperatorom na otok Tortuga. Naime, udaljen je od kopna, a ima relativno dubokih uvala. Dakle, izmišljen za plivanje. Nenaseljeni otok na kojem je sva priroda zaštićena, izuzev ograđene fašice pomorskog dobra uz koju akoštava veći broj glisera i bajbota. Svaki turoperator ima koncesiju na par sto kvadrata. Koncesionirana parcela sadrži šank, stolove i klupe za žderačinu te ležaljke sa suncobranima na kojima piše ime turoperatora. Bilo nas je pedestak na tome gliseru. Svi osim mene su bili iz SAD-a. Njih 85% boluje od gojaznosti, tako je većina priko sto kila. Kad smo išli na ronjanje s maskom i dihalicom, sjedali su po redu u bajbot. Kako sam bila uvjerljivo najvretenastija, svima koji su bili iza mene je bilo mrsko sjest na moju tsranu. Tako ih se na suprotnu stranu naređalo ko govana. Kad je masa dosegla kritični moment, zamalo smo se preokrenuli. Srića pa smo skočili tri mornara i ja. Mornar Jedan nam je po ukrcaju i rasporedu na obe strane svima dao košuljice za spašavanje, osim onima koji su prijavili da ne znaju plivati. Njima je dao ozbiljne napuvane jakete. Jakete su bile valjano dimenzionirane. Nevjerojatno je kako ih nije strah! Budalasti sami od sebe, još ne znaju plivati, ali uskakali svi u more. Smjeli smo roniti oko otočića veličine Škoja od Zaklopatice. Kurenat je nevjerojatno jak, oko otoka je plitko, tako da im se lokacija se pokazala debilna. Riba ima - to je strava. Zabijaju se u ronioce koliko ih ima. Vidila sam ugora brat bratu duljine tri metra. Da je ovde bilo dat Lastovcima samo jedan dan, auffff… Ali nisu ni ribe, ni kurenat opasni – nego su opasni spomenuti Ameri koji rone tako da im guzica izviri iz mora, jer su im guzice laganije od vode, izviri skupa s perajama kojima lamataju, a glava im dotiče dno pošto su im glave teške od kostiju. Ionako ništa ne kuže, a u takvoj poziciji ništa ni ne vide. Utoliko su šanse da te američki turist opajdari perajom ogromne. Zato sam iz mjera predostrožnosti ronjala po kanalu, a ne oko Škoja. Mornar Jedan mi rič nije rekao – vidio i on koja je ura. Međutim, prošli su svi neozlijeđeno. Baš nevjerojatno. Ili je možda ko i bio zalamatan, ali nije osjetio od masti. Kad je bilo vrime od obida, Ameri koji inače sporo hodaju su se zatrčali do stola sa spizom. Na meniju piletina, kumpiri, riža i obična salata. To je zato jer su ribe zaštićene. Ostatak vremena od ronjanja, a to je 5 ipo sati, sam provela na ležaljci. Ležaljku sam pomicala svako 15 minuta, tj. kako bi me sunce probilo u neki dio tijela, šta je naročito nerviralo Mornara Jedan jer on mora obići svakoga gosta, a memorija mu je geografska. Zabavljala sam se promatranjem suizletnika, pa evo par meni zanimljivih američkih užanci. Selfije ću izostaviti – svaka aktivnost mora bit popraćena ili selfijem ili reelsom, svaka osim pišanja i sranja. Osim šta je ručak „džabe“, „džabe“ su i ta neka pića s cukrom koja se piju na slamku. Svaki Amer je popio barem 5 tura, svaku iz svoje papirnate čaše i slamke. Nema da će ko spremit čašu za poslije. Svaki koji nije bio crnac, a recimo da ih je necrnih bilo 70%, je ponio svoju plastiku s kremom za sunčanje i pola vrimena se trackao. Moš mislit koliko bi bilo ribe da nije filma masti od kreme koja se stvori kad se svi utoćaju, a utoćaju se čim se namažu. Jer nemaš kad se toćat kad se pola vrimena mažeš, a pola toćaš. Kad smo se vraćali, svi su bili crveni ko majunske guzice. I onda su još sjeli na krmu tako da ih dokrajči. Ovi šta su crnci, oni su namisto kreme nosili zvučnike iz kojih su puštali svoje narodnjake. Napalili ih na maksimum. Američki narodnjaci su dominirali latino muzikicom koju je je turoperator predvidio. Svi imaju iritantnu frekvenciju glasanja. Svaka rečenica para uši. Toliko para da ptice kojih ovde ima u izobilju i koje predivno poju, ne dolaze do nikakvog izražaja. Žene, osim kostima, parea i drugih krpa kojima su zapojasane za plažu, obavezno imaju kadene i rećine. I tu sam se bila poplašila da će bit otkidanih ušiju i glava kad su navalili montirat maske i dihalice, ali i tu su svi lišo prošli. Valja reć da je Costa Rica stvarno ludilo misto za ljetovanje, skoro ka Dalmacija. Ima samo jednu ozbiljnu manu - preblizu je SAD-u. |
nedjelja, 02.03.2025.
ZEMLJA BUDUĆNOSTI
|
U blizini autobusne stanice u Puerto Vieju ima radnja koja je tour agencija, butiga i rent a bicikle. Tour agencija gonja zainteresirane turiste na razne đite. Iz izloga posjete prašumskim plemenima kod kojih se svašta može radit jedan cili dan, izabrale smo poć u BriBri selo u kojem je u prospektu bilo obećanje da ćemo ziđati tradicionalnu kuću.
Istovarilo nas je iz kombija uz rukavac rijeke. Samo naizgled tu staje (r)urbanitet, a počinje djevičanska prašuma. Kapo i Mali od Prove su nas ukrcali u riječni brod – izduženu šešulu s pentom na krmi. Nas dvi smo bile u grupi s dva tuntlava Francuza. Kapo je napravio poluminutno psihološko vještačenje. Sukladno rezultatima, posadio je Sanderlea na krmu, mene na provu, a tuntlave u sredinu eda ne izgubimo balancu. Izgubit balancu u rukavcu nije problem radi npr. utapanja jer je rijeka relativno plitka, nego je problem ako trefiš krokodila. Mi smo putem trefili jednoga koji je uginuo od starosti. Poslije smo BriBri domaćinu Rolandu objašnjavali di smo ga trefili. On je sa zanimanjem pobrao lokaciju. Kad smo se vraćali krokodila nije bilo. Pretpostavili smo da su ga Kapo i Mali, pošto su nas iskrcali, brže-bolje rastranširali i spremili u frižider. Valja krokodil i za meso i za napravit čizama i sandala. Tu pretpostavku nam je kapo potvrdio osmijehom kad je na putu za nazad Sanderle pitala da kako opet nismo naišli na leš. Mali naviga sa šćapom kojim izvuče brod kad dođe da će zaribati o dno. Dok Mali šćapom, pri čemu je Mali je sav sazdan od žila i mišića, Kapo drži dignutu pentu koja prdeca u zrak. Čim Mali odriba šešulu, kapo spusti pentu, ide u zig, pa u zag. I tako uzvodno skoro do u Panamu. Iako, briga rijeku, briga prašumu di je Panama, a di je Kostarika. Od mista di smo akoštali nas je preuzeo Domaćin Roland - seoski poglavica za turiste. Od tu je 15-ak minuta lagane šetnje do njegovog zaseoka. Zajednica iz prašume je zemlja budućnosti, u svakom aspektu, na svakom nivou, generalno i detaljno. U dubokoj prašumi postoji jedan meni do sada neviđen urbanitet. U selu je matrijarhalno uređenje. Svako naselje dijeli kuhinju u sredini, a njome se služi po nekoliko žena istodobno. Naselje u kojem su nas ugostili je prilagođeno za turiste pa ima zahode. Zahode su izgradili pošto su tri matere osnovale udrugu čija je svrha očuvati ovaj tradicionalni način života, bribri jezik, ali i pokazati taj život turistima. Između naselja je škola. U njoj mali Bribrijanci uče bribri kao što Irci uče gaelic. Domaćina to naročito nervira. On smatra kako bi sva nastava morala biti na bribriju. Uz naselje je parcela s grobovima. Jedna majka, jedna parcela i na njoj zasađeno verdure + bijelih šćapa koji označavaju di je ko ukopan. Šćapi mogu valjati i kao takljice za npr. pomidore. Osim škole, male Bribrijance odgaja cijelo selo - to je tako bilo i kod nas ranije, ali je praksa nažalost zapuštena. BriBrijanci se hrane izuzetno zdravo. Hrane ima svakovrsne, nije GMO. Kokoši slobodno šetuckaju ispod sojenica. Kakaovac je najbitnije stablo. Kad se plod kakaovca tek ubere, u oklopu osim zrna ima kakaovu marmeladu koja se konzumira tako da se ćuća sjemenka kakaa. Slinavo, ali ima i ukus i teksturu presenzualnu. Ćućali smo dok su nam pokazivali kako oni rade čokoladu. Na kraju pokazne vježbe smo dobili priliku kusati frišku čokoladu s friškim bananama. Počastili su nas ručkom – sve lešo, a mi dopunile s dvi kapi konavoskog ulja – spasilo. Uglavnom, od svega s čime su nas tratali, jedino su prepoznatljivi bili komad kokoši i limunada. Kokoš također odlična, zna se i kod nas desiti domaća kokoš, ali napokon nešto i da nije baš – limunada – ovdašnji limun nema forze. Nije ni sjena konavoskom. Sve drugo, iako neke proizvode konzumiram (skoro) svaki dan, u BriBriju za mene ima nesvakidašnje fin okus i miris. Maersk fakat ubija agrikulturu. Da ne govorim o kafi... poslije ručka su nam skuvali frišku kafu, a ne kafu iz kesice, jer ovde raste i kafa. Filtrirali su je kroz sukneni kondom ovješen na drvenu pločicu. U sojenici za čokoladiziranje sam pozitivno šokirala BriBri domaćine jednim primjerkom Nadalina čokolade koja se, to sam im napomenula, proizvodi u Solinu. Domaćin je pitao di je Solin. Objasnila sam mu u tančine, a onda je podijelio čokoladu na komadiće sa svim svojima. Svi koliko god ih ima, a bilo ih je pet - svi su se složili da je solinska čokolada odlična. Kad sam pitala da je li može mi to reć u video, da ne može. To mi je žao jer kad ti BriBrijanac pohvali čokoladu, to ima svojevrsnu težinu. Hladovine je na pretek. Za razbibrigu, umisto na balote, Bribrijanci napinju lukove i ispucavaju strijele u dva obišena klipa od banana. Svi smo se okušali u streljanju banana. Pokazalo se da mi ta razbibriga leži. Štoviše, poglavica me pohvalio i pristao da se uslikamo kao dva emeritusa. Taj poglavica je savršeno cool tip koji ima sve vrijeme ovoga svijeta. Neodoljivo me podsjetio na pokojnoga Streža - vrijeme je ključ svake budućnosti. Ovde nema sekirancije zašto je klinički bolnički centar slabije dostupan jer ovde nema bolesnih. Ima nešto polomljenih, ali to u prvoj rundi razriješi seoska baba - zdravstvena poglavica, a u drugoj mirovanje ili udlage. Stoljećima efikasniji sustav nego li je splitska Traumatologija. Što se tiče ziđanja koje nam je bilo motiv dolaska, započeli smo krovopokrivačke radove. Početak krova je jedan šćap na koji se konopcem od neke ovdašnje biljke napravi priprema za čvor, a onda se nešto kao list od fikusa, tj. više njih, pritegne oko stapke s tim konopcem. Kitice listova se nižu sve jedan do drugoga po šćapu. Na krovu taj šćap postaje sekundarni nosač krovne konstrukcije. Primarni nosači su običan detalj iz dobrog starog Peulića - drvena stolica ili visulja. Pretpostavljam da su se preostali BriBrijanci spasili od genocida koji bi im konkvistatori bili priredili samo radi toga šta su živili u skladu s prirodom koju konkvistadori nisu shvaćali, a nisu je se ni bojali. Kasnije kad se imperijalizam ovde privremeno ustoličio, posljednji čavao u imperijalistički lijes zabila je opet priroda. Plantaže koje su zasadile velike kompanije kao što je United Fruit zadesile su zajebane bolesti. Dodatno ih je uništavala voda koja se slijevala s brda koja su ogolili od šume. Nijednome ni drugome imperijalisti nisu znali lijeka. Tako su se povukli, a BriBrijanci su uspili koliko - toliko očuvat prekrasnu i nježnu civilizaciju usred izuzetno šporke, usmrđene i zločeste planete. |
