otokpiwa

Prije nego razdragani turist zasuče rukave i ode u razgledavanje, običaj je odmoriti barem jedan dan na pravom godišnjem. Pravi boravak na godišnjem se sastoji u gluvarenju po plaži, pijenju koktela s papiginim perjem, sunčanju, kupanjcu i slično. Ovde ionako svi dolaze radi bivanja na plaži, pa sad da se mi ne pojavimo, šta bi selo reklo?!

Kupanjac u moru u kojem nema na vidiku otoka, di je salbun od jutra do sutra meni nikad ne izgleda obećavajuće. Dodatno, kupača koji nije domaći može iznenaditi meduza, što je u moru na koje smo navikle gotovo pa nemoguće da se desi. Nisam imala koga pitat nego jednog ribara ima li meduza. Nisam znala kako se reče meduza pa sam mu je nacrtala. Da ima, ali u duboko. Poslije se mislim, moš mislit šta on zna di ih ima, taj u životu nije zaplivao. Ovde su barke sve drvene, bez motora, iskoči iz nje kad dođe skroz plitko i samo je izvuče na kraj. O tome da nas, za razliku od njega, val može iznenadit i poklopit neću ni govorit. Budući da u pripremama za ulazak u more u trajanju od nekoliko sati nije bilo nikoga od ostalih „kupača“ da su bili opečeni ili nestali, smanjio se rizik. Doduše, nitko se nije bezbrižno brčkao, svi ko u vojsci – uđu i izađu.

Lastovski park prirode bi se ovde satrao od posla. Malo, malo, neka kornjača poblesavi pa je trka joj dat umjetno disanje, izmirit joj fibru, pomazit je... Ako se poblesavljena kornjača trefi u blizini čeljadi, onda ovdašnje snage reda i mira u prirodi legitimiraju svih jer su svi sumnjivi. Aj se ti opravdaj... U moru ima ribetine, to je strava. Naročito je strava šta su sve šarene, tj. svaka pari otrovna. Ne boje se ljudi, nego se zabiju u kupača. To nismo znale. Pa ipak, u našem restoranu ima dobrih, friških fileta obora. Restoranski obrađene dolaze u tri vrste toća – kapriskome, kokosovom i od luka. Odlučile smo se za najsigurniju opciju – toć od luka. Dotočiš dvi kapi maslinovog ulja, u našem slučaju konavoskog, i riba je ko doma.

Ponijele svoje piće na plažu jer se na nijednoj terasi birtije ne smi zapalit. Baš nigdi, ali zato na plaži može. Ovdašnje turističke politike se čine promišljene i ispravne – turizam je cjelogodišnji, nitko ne dolazi da skače s mista na misto, nego dođe i gušta po 10 – 15 dana, gleda tice... Jedino to s pušenjem nije baš pametna politika jer onda ljudi puše samo na plaži, a nađe se koji da ne ponese čikopelnicu.

Vrlo oprezno sam smočila obe noge i onda se elegantno vratila u poluhladovinu. Sanderle je bila hrabrija i bogami je priživila. Nismo se sunčale, ali se jesmo sušile - u poluhladovini. U poluhladovini smo raspravljale treba li ipak u hladovinu pošto je mahom čine kokosove palme, a na njima ima zelenih kokosa, sad su u toj fazi zrenja, ne bi ih Gospa razaznala di su, a kamoli di će pasti. Da ti jedan takav padne na glavu, moš se pozdravit s glavom. Sanderle je tvrdila da zeleni kokosi ne padaju. Onda smo uočili dva padnuta, pa se teorija izmijenila na način da ipak padaju, ali tako da se smandrljaju niz deblo pa se zna otprilike di pada. Nakon što smo razvile teoriju, vratile smo se doma crvene.

Kompliciran je godišnji odmor na karipskoj obali.

Šta su masline dalmatinskom težaku, to su kostarikanskom težaku banane. Sve od San Josea pa do Puerto Vieja de Talamance koji oplakuje Karipsko more, a do kojeg smo stigli, prolaze sklepane trč – trč kuće uz cestu, a sve oko njih bananici. Ima tu i verdure, svakog voća, ali dominiraju banane. Sve kako u nas imaš auto za u polje, pa onda u njega utovariš od motornog ulja do kupusa, tako je i tu, ali tu utovariš banana.

Čim se banana oformi u grozd, natakne se na nju plava kesa i priveže na vrh stapke. Utoliko su bananici prošarani tom tipičnom plavom bojom. Još nisam imala priliku vidit branje, pa mogu samo pretpostaviti da, pošto dozrije, ga gazda prikine mačetom i samo utovari u maersk. Kesa je ujedno napunjena insekticidima i fungicidima. U knjizi Costa Rica od Christophera C. Bakera sam naišla na podatak da od jedne proizvedene tone banana ima 2.14 tona škovaca. Kaže Baker da dok se nisu ustoličile ekološke udruge, kese bi završile u moru. Kornjače kojima je ovde kuća i prikuća bi ih zamijenile za meduze, pojele pa bi se bidne udavile. Valjda je sad malo bolje.

Jedino je kostarikanskom težaku zajebanije započeti poljoprivredu pošto mora prvo posjeći prašumu. Osim toga, teže mu je održati red u bananiku jer flora lako, brzo i gusto raste u svim bojama i formatima.

Sve ono što se u nas kupuje u specijaliziranim butigama po zlato na komadiće, na Bogatoj obali se kupuje uz cestu u vrićama dđabalesku. Ovde je Božji vrtal.

Bogata obala bila je bogata i prije turizma, a bogami je ostala bogata. Jer se ljudi bave poljoprivredom. Dodatno, poljoprivredna dobra se prerađuju. Nema snacka kojeg nema. Sve i jedan bolji no je internacionalni brand. Naročito smokiji i čips. Kako neće kad su se i kumpiri i kukuruz ovde izmislili. U takvoj ekonomiji, kao i svugdje, turisti su samo smetnja, ali nas svejedno ima ko mušica.