| < | rujan, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
| adopt your own virtual pet! |
|
Nisam opuštena ovih dana. Previše stvari čeka da bude urađeno. I nije samo posao, (i nemam nikakve veze sa onim likom iz 399 ili 299 ili 99 ili kako već knjige. I nemam nikakve veze ni sa Rusom, ni sa Francuzom koji pišu popularne knjige o advertajzingu. Ne razumem ih. Bi se menjala za takve egistencijalne probleme, aupičku materinu, smisao dobrog života al duševna praznina, a poso ih nateroooo). Mene čekaju nikad izašle pločice trbušne, koje svako veče tretiram birrom. Ete, večeras pročitah da je pivo dobro za menopauzu. Testirali dobrovoljke 2 meseca. Pojili ih apotekarskim dozama od 3 dcl. Ja trenutno predupređujem menopauzne tegobe. Al... to mora da stane. Pločice i brownsteel pogled, i možda zaradim para da pišem knjige. Al o tom potom. 1. Ragazzi, andiamo! Izlazak na koktelni splav. Piješ perfektualni Mohito, i jebešsebimater što ne slušaš ljude. Naručila bi, al zaboravljaš kako se zovu Kajpirinja i Bist, a hvalili ih drugari, pa naručuješ šta kolege kojima veruješ piju. I dobro je, al ipaaaakkk... Komadići mente/nane u zubalu. Kad sam poslednji put jela spanać, da mi je znat? Mornar Popaj osmeh. Kolege za stolom ogovaraju stanovnike Velikog Brata. Koleginica mi se polukružno okreće i smeši: "A otkud ona Vazelina tamo?" Ja gledala jednom, al to ime mi ne zvuči domaće. Al, svejedno. "Misliš Veselina?" "Ma, ona baba! Vazelina, Vezelina, Veselina! Jel Veselina?" (smejem se. devojka pouzdano ne zna za vazelin. al prati vb) 2. Druzja, davaj! Izlazak u tuđi stan, isto veče. Pivo piju nane, mi muškarci. Jedina hromozomna koleginica pije vino. Bi i ja, al već su mi kupili pivo. Prvo dokumentarac na B92, legija, ceca, govnarenje, mistika, istina, a onda VB. Provedem se ko nikad u životu. Miroslav je do jaja. Kad si pijan. Miroslav je u stalnom stanju kulturološkog šoka. A seljak je. Geografski. A proziva ljude što ne znaju za Džarmuša i Kaurizmakija. Aupičku, ja slučajno naletela na Džarmuša, zato što sam studirala u bgu, a Kaur... nikad ne spoznah. Ali ja nikada nisam volela B92. Nikada. Nikada. Jer su bili jebeno prepotentni. I uvek su imali taj jadni ton obraćanja. S visoka. Ako ne znaš opskurne filmove, muziku i pisce, onda si jadan. Nemaš urbani senzibilitet. Jebo konfekcijski urbani senzibilitet, reko ja, pre 11 godina. Trash pop je odgovor. To mene spaja sa ljudima koji su ok. A evo njih sada, jebiga, mora da se preživi, pa licenca na vb, a glavni super lik im sasvim slučajno, iako je ruralni lik, po zanimanju pčelar, citira sranja iz b92 postavke. Kao, bre, ne znate, ne interesuje vas... aki je car! Nije paranoja. Nego marketing. I šta sad. Cela Subotica pati jer od pre nedelju dana više ne vide hrvatski RTL. Šuška se da je razlog što je domaći vb manje gledan od hrvatskog vba. A oni ne gledaju vb nego novi CSI i filmove. Al RTL nije dobio nacionalnu frekvenciju u Srbiji. Al Fala Bogu, pa TV Avala jeste. Mogu da gledam umetnika Almodovara, i gole likove za nedeljnim ručkom! Samo mi recite šta je dobro... ja ne znam... Ali stvarno, ko ne voli Almodovara i Akija, nije kul. A to je tek slovo A. |
|
JUČE U STANU BR. 20 ODRŽAĆE SE PORODIČNA SVEČANOST MOLIM KOMŠIJE ZA RAZUMEVANJE U SLUČAJU EVENTUALNE BUKE VAŠ KOMŠIJA NENAD Poruka prilepljena na zid lifta kojom idemo na rođendansku žurku Nenadovog drugara kog ne poznajemo. "Porodična svečanost" se čuje sa ulice, momci su nabavili ozbiljno ozvučenje, a iznajmljeni jednosobni stan je poslužio kao odlična rezonantna kutija. Poznata lica, smeh, alkohol, mrdanje kukovima, interventna policija. "Ličnu kartu!" "Jel ti znaš ko stanuje prekoputa?!" (Labus) Raspoložena kokica bira pogrešno vreme da izađe iz stana. "Ko ti ova? ...Pa ti ne znaš ko ti je došao u stan?!" "Ma, sve ću ja vas da strpam u maricu!!!" Ruke mu se tresu baš jako dok zapisuje podatke. Budemo malo tiši posle. Moji roditelji su na svadbi u Subotici. Njihova kola su crkla, tako da ih vozi prijatelj. U nekom momentu u kolima im se pridružuje potpredsednica Vlade Srbije. Moja mama javlja da je normalna, fina žena. PREKJUČE Otvaram novine i nalazim vest da su radikali optužili dedu sa guleta za neke malverzacije vezane za javni položaj. Stižu mi SMS-ovi od prijatelja. "Jesi videla novine?". Razmatram opciju učlanjenja u radikalnu stranku. It'll be a cold day in... Slavim godinu dana kopirajterstva. Manje-više uspešnog. Čestitam sama sebi Lush želeom za tuširanje. Jedan bitan otkaz mi dodatno ulepšava veče. Posvećujem celih 5 sekundi na razmišljanje da li sam loša osoba? jednoglasno odlučujem da nisam i nastavljam sa slavljem. Mojoj mami stiže razglednica iz Turske. Žene pletu đempere. DAN PRE PREKJUČE Jutro. 26-ica žuti japanac autobus se penje prema Trgu Republike. Baka stoji pored mene. Pretura po cegeru, vadi metalnu žicu, propinje se na prste i počinje da guli nalepnicu na zidu, žutu oznaku zona GSP-a. Kao kad dete žvrlja olovkom, tako njena žica ostavlja krivudave tragove na nalepnici. Svi ćutimo i gledamo, jedan deda se dere na nju. Ona uzvraća dedi, i svi vidimo da je u bakinoj glavi rat. Svi su tu, i kapitalisti i komunisti, i ona neće da se seli, ovo je njena zemlja. Naljuti se baka i izađe na sledećoj stanici. Razmišljam koliko je ludaka u slobodnoj cirkulaciji u glavnom gradu? I šta će baka sledeće da menja u okolini? I šta je njoj zasmetalo na nalepnici? I što smo svi ćutali, sem dede koji je izgledao isto neuračunljivo ko baka? Podne. Koleginica mi priča o roditeljskom sastanku u privatnoj gimnaziji. Jedna majka ima problem sa ovogodišnjom oficijelnom bojom školskih unifornih majica i dukseva. Naime, ćerka joj je depresivna, jer svaki dan nosi roze. Majka predlaže blejzere sa grbom, ispod kojih bi se nosilo šta se već kome nosi. Odgovara joj druga majka ističući prednosti pamučnih dukseva i majica nauštrb stogih blejzera koje teen deca ne vole. Anti-roze majka počinje govor sa: "Ja razumem da mnogi roditelji nemaju vremena da se posvete svojoj deci, ali ja... bla, bla... meni je moja ćerka... bla, bla"Zaklinjem koleginicu da me vodi na sledeći roditeljski. Veče. Mala poseta bankomatu u kraju. Prilazi mi mala samohodna jedinica, jedno 2 godinice, i pruža ručice prema meni i blabulja mi nešto. Ja joj odgovaram. Ali nismo se sporazumele? Šta je, cico? Šta me pitaš? Prilazi njena mama. Smeje se. "Ona hoće tvoje pare! Ona jaaako voli pare!" Good for her. Mojoj mami stiže razglednica iz Turske. Brka masira brku u turskom kupatilu. TRI DANA PRE JUČE Pre prezentacije kod klijenta, nas tri popijemo viski-kole iz firminog šteka. I super. Smešno. Ludilo. Dlanovi se ne znoje. U kolima, kolega se kezi direktoru kog nismo ni ponudili. "Mi smo se razvalili!!!" Al sve bude ok. Za sad. SUTRA Poslovni sastanak na aerodromu Nikola Tesla, dok klijent čeka let. Klijent, klijent, klijent, prezentacija, slogan, kreativna ideja, klijent, ne koristi reč problem. To nije problem, to je izazov. Budi nasmejana i proaktivna. Nemoj da se znojiš, zamuckuješ i ne spuštaj pogled. I nikako, ali nikako, ne guli nalepnice metalnom žičicom. Ma koliko to dobro zvučalo. |
|
Na poslu turbulentno. Kapetan radi nešto svoje kapetansko u kokpitu, mi (vladimiri putnici) na svojim mestima, manje ili više panično, pratimo podrhtavanje letelice. Neki su već iskočili, neki šiju padobrane... neki samo uživaju u vožnji, šta će... Gledaju me slike sa odmora. Nestvarno delujem sama sebi u providnoj azurno-tirkiznoj vodi. Iako je trajalo kratko i bilo ispresecano reality checkovima. Doroteja, ti nisi više u Srbiji, al ko da jesi! (jer, to više nije samo zemlja, to je state of mind). Drugi, post-turski deo odmora, iz jednog filma sam se brzo prebacila u drugi. Road movie, ekipa u restauriranom Folksvagenovom limunžutom kombiju iz '69-te krstari prvo na sever Bačke. Tu se šetamo po Subotici gradu, spavamo u Tavankutu, jedemo na Paliću. Hedonistički trougao.  To je bilo prošle nedelje. Pre 100 godina. Najjači utisci - juneći perkelt u "Abrahamu", restoranu pored Palića i ZOO vrt na Paliću. Perkelt - gusti paprikaš od kockica finog mesa sa puno safta, serviran sa širokim testom sa sirom posutim kockicama prepržene slanine. Uz domaću rakiju i domaće vino. Nismo se zeznuli, kao prošle godine, da uzmemo čorbu pre glavnog jela, pa je ostalo mesta i za Šomloi Galušku (mađarski kolač, ostaci svih mogućih piškota, potopljeni u rum i čokoladu, sa kremom od vanile i šlagom, preliveni čokoladom. Mrvice.) ili palačinke sa kesten pireom ("Imate palačinke sa kesten pireom?!" - "Imamo palačinke, a imamo i kesten pire, stavićemo ih zajedno, nema problema!"). Sem po Perkeltu, restoran "Abraham" je čuven po najljubaznijem konobarskom kadru u galaksiji. ZOO vrt na Paliću - objektivno, najlepši ZOO vrt, od 2 koja sam videla u životu. Neraskidivo povezan sa mojim detinjstvom, kao i ostalim severnobačkim detinjstvima. Prostran, prepun zelenog i rascvetanog, životinje deluju malo sretnije nego u drugom ZOO vrtu kog sam posetila. Krivuda staza pored jezeraca i mostića, svaki ćošak nudi neko iznenađenje.  Na jednom ćošku familija lavova. Mama lav, tata lav i tri lavića se ganjaju po veeelikom prostoru. Mali lavovi su se prikradali velikim lavovima, i napadali ih, a veliki su se pravili da su napadnuti. Savršeno. Na drugom ćošku, bebi ZOO vrt. Svi jedu zajedno, magarci, koze, ovce, prasići. 3 crna praseta nam prilaze i mrdaju njuškicama. Odbor za doček. Njuškaju prema nama neko vreme, jel ima smoki? daj nešto, brate?, pa se okreću i odlaze. Treći ćošak, skoro izumrla ukrajinska goveda. Velike bele krave sa ogromnim rogovima, bikovi su teški i do 700 kg, liče na papkare iz kaubojskih filmova. Imaju lepe oči i ljubičaste jezike. 3 odrasla i 2 teleta, na kojima se vidi da će biti veliki i lepi. Među krdom jelena, stoji jedno magare. Prilazi ogradi, gleda nas. Pitamo se otkud on tu. Verovatno je napravio neko sranje u bebi ZOO vrtu. Napio se sa šuraka, pa napadao manje od sebe, i sad se hladi među rogatima. Izdrži, šapćemo mu, budi dobar i mani se rakije. Na ivici bazena, dopola napolju, sačekuje nas foka. Na momenat gledamo crne oke, ona šljapne nazad u vodu. Majmuni, slobodni na ostrvima, rade svoje majmunske stvari. Čupaju lokvanje, penju se na drveće, vijaju se. Majmunica se spušta sa najviše grane, i trese sa sebe malog majmuna, malog, paperjastog makakija, koji nesigurno baulja kroz travu i traži drugo krilo. Svi se sklanjaju, mama se vraća i uzima ga. Slonica Marta spava. Žirafa jede ogradu. A tek ptice, papagaji, pauni, smešni pilići! Velika ara pred našim očima ljušti kikiriki. Prvo ljuska, pa onda ona opna, čisto zrno, gric. I kro-kro-kodili! Ljudski četvorogodišnjak koji je bio izgovor za posetu ZOO vrtu se malo smorio od silne šetnje i životinja, a nas četvoro odraslih klipana puni utisaka. Kupujemo cveće u saksiji na izlazu, brošure i mape. Vratićemo se. A vi, ako već niste, obavezno svratite.  ZOO vrt na Paliću izgleda kako izgleda zahvaljujući ljubavi ljudi koji su ga pravili i koji rade u njemu. Sećam se bivšeg direktora, gospodina Ignacija Tonkovića, na bicikli obilazi vrt. Nije mu teško. Ima bakenbarde i miniku. I ozbiljno pedala pored kaveza, da bude siguran da je sve u redu. Jednom, kad sam bila mala, jedna žena je ukrala gusku. Patke i guske su slobodno gakale i hodale po vrtu, žena je imala ceger, samo je zgrabila gusku za vrat i smotala je u torbu. Mirno je nastavila da hoda. Moj osećaj za pravdu je bio uznemiren. Alarmirala sam mamu, i otišle smo do radnika u plavom odelu. Par minuta kasnije, pored mene je projezdio direktor na bicikli. U daljini, bicikla staje pored žene, guska izlazi iz torbe. Danas, direktor ZOO vrta je gospodin Mirko Šinković. Subjektivno, najbolji veterinar u gradu. Možda i objektivno. Svejedno, on je mom psu stavio gips na celu prednju nogu, i rekao je da je to najhrabriji pekinezer kog je video u životu. Dovoljno da me kupi zauvek. Sigurna sam da je vrt u dobrim rukama. A i videla sam svojim očima. Htela sam o celom odmoru danas, ali Guča će ipak sačekati neki drugi post. Htela sam da pišem i o Stivu Irvinu, koji je voleo životinje. Ali sada mislim na Bobu, psa sa lavljim srcem. Čast mi je što sam ga poznavala. |
