Marketing
Doroteja i Totimir
Na poslu turbulentno. Kapetan radi nešto svoje kapetansko u kokpitu, mi (vladimiri putnici) na svojim mestima, manje ili više panično, pratimo podrhtavanje letelice. Neki su već iskočili, neki šiju padobrane... neki samo uživaju u vožnji, šta će...
Gledaju me slike sa odmora. Nestvarno delujem sama sebi u providnoj azurno-tirkiznoj vodi. Iako je trajalo kratko i bilo ispresecano reality checkovima. Doroteja, ti nisi više u Srbiji, al ko da jesi! (jer, to više nije samo zemlja, to je state of mind).
Drugi, post-turski deo odmora, iz jednog filma sam se brzo prebacila u drugi. Road movie, ekipa u restauriranom Folksvagenovom limunžutom kombiju iz '69-te krstari prvo na sever Bačke. Tu se šetamo po Subotici gradu, spavamo u Tavankutu, jedemo na Paliću. Hedonistički trougao.
To je bilo prošle nedelje. Pre 100 godina. Najjači utisci - juneći perkelt u "Abrahamu", restoranu pored Palića i ZOO vrt na Paliću.
Perkelt - gusti paprikaš od kockica finog mesa sa puno safta, serviran sa širokim testom sa sirom posutim kockicama prepržene slanine. Uz domaću rakiju i domaće vino. Nismo se zeznuli, kao prošle godine, da uzmemo čorbu pre glavnog jela, pa je ostalo mesta i za Šomloi Galušku (mađarski kolač, ostaci svih mogućih piškota, potopljeni u rum i čokoladu, sa kremom od vanile i šlagom, preliveni čokoladom. Mrvice.) ili palačinke sa kesten pireom ("Imate palačinke sa kesten pireom?!" - "Imamo palačinke, a imamo i kesten pire, stavićemo ih zajedno, nema problema!"). Sem po Perkeltu, restoran "Abraham" je čuven po najljubaznijem konobarskom kadru u galaksiji.
ZOO vrt na Paliću - objektivno, najlepši ZOO vrt, od 2 koja sam videla u životu. Neraskidivo povezan sa mojim detinjstvom, kao i ostalim severnobačkim detinjstvima. Prostran, prepun zelenog i rascvetanog, životinje deluju malo sretnije nego u drugom ZOO vrtu kog sam posetila. Krivuda staza pored jezeraca i mostića, svaki ćošak nudi neko iznenađenje.
Na jednom ćošku familija lavova. Mama lav, tata lav i tri lavića se ganjaju po veeelikom prostoru. Mali lavovi su se prikradali velikim lavovima, i napadali ih, a veliki su se pravili da su napadnuti. Savršeno.
Na drugom ćošku, bebi ZOO vrt. Svi jedu zajedno, magarci, koze, ovce, prasići. 3 crna praseta nam prilaze i mrdaju njuškicama. Odbor za doček. Njuškaju prema nama neko vreme, jel ima smoki? daj nešto, brate?, pa se okreću i odlaze.
Treći ćošak, skoro izumrla ukrajinska goveda. Velike bele krave sa ogromnim rogovima, bikovi su teški i do 700 kg, liče na papkare iz kaubojskih filmova. Imaju lepe oči i ljubičaste jezike. 3 odrasla i 2 teleta, na kojima se vidi da će biti veliki i lepi.
Među krdom jelena, stoji jedno magare. Prilazi ogradi, gleda nas. Pitamo se otkud on tu. Verovatno je napravio neko sranje u bebi ZOO vrtu. Napio se sa šuraka, pa napadao manje od sebe, i sad se hladi među rogatima. Izdrži, šapćemo mu, budi dobar i mani se rakije.
Na ivici bazena, dopola napolju, sačekuje nas foka. Na momenat gledamo crne oke, ona šljapne nazad u vodu. Majmuni, slobodni na ostrvima, rade svoje majmunske stvari. Čupaju lokvanje, penju se na drveće, vijaju se. Majmunica se spušta sa najviše grane, i trese sa sebe malog majmuna, malog, paperjastog makakija, koji nesigurno baulja kroz travu i traži drugo krilo. Svi se sklanjaju, mama se vraća i uzima ga. Slonica Marta spava. Žirafa jede ogradu. A tek ptice, papagaji, pauni, smešni pilići! Velika ara pred našim očima ljušti kikiriki. Prvo ljuska, pa onda ona opna, čisto zrno, gric. I kro-kro-kodili!
Ljudski četvorogodišnjak koji je bio izgovor za posetu ZOO vrtu se malo smorio od silne šetnje i životinja, a nas četvoro odraslih klipana puni utisaka.
Kupujemo cveće u saksiji na izlazu, brošure i mape. Vratićemo se. A vi, ako već niste, obavezno svratite.
ZOO vrt na Paliću izgleda kako izgleda zahvaljujući ljubavi ljudi koji su ga pravili i koji rade u njemu. Sećam se bivšeg direktora, gospodina Ignacija Tonkovića, na bicikli obilazi vrt. Nije mu teško. Ima bakenbarde i miniku. I ozbiljno pedala pored kaveza, da bude siguran da je sve u redu.
Jednom, kad sam bila mala, jedna žena je ukrala gusku. Patke i guske su slobodno gakale i hodale po vrtu, žena je imala ceger, samo je zgrabila gusku za vrat i smotala je u torbu. Mirno je nastavila da hoda. Moj osećaj za pravdu je bio uznemiren. Alarmirala sam mamu, i otišle smo do radnika u plavom odelu. Par minuta kasnije, pored mene je projezdio direktor na bicikli. U daljini, bicikla staje pored žene, guska izlazi iz torbe.
Danas, direktor ZOO vrta je gospodin Mirko Šinković. Subjektivno, najbolji veterinar u gradu. Možda i objektivno. Svejedno, on je mom psu stavio gips na celu prednju nogu, i rekao je da je to najhrabriji pekinezer kog je video u životu. Dovoljno da me kupi zauvek.
Sigurna sam da je vrt u dobrim rukama. A i videla sam svojim očima.
Htela sam o celom odmoru danas, ali Guča će ipak sačekati neki drugi post. Htela sam da pišem i o Stivu Irvinu, koji je voleo životinje. Ali sada mislim na Bobu, psa sa lavljim srcem. Čast mi je što sam ga poznavala.
Post je objavljen 09.09.2006. u 11:30 sati.