okrutnastvarnost
27.11.2007., utorak
|
Sve oko mene nestaje....sve se rusi....sve se lomi..... sibaju me sa svih strana....bacaju na koljena.....nakon svakog pada ustajem skrivajuci svoje pravo lice.....glumeci da sam od svega jaca..... Svaki novi udarac sve vise boli.....nakon svakog novog pada sve se teze ustajem..... Ne znam do kada cu moci jos ovako, vodim besmislenu borbu, borbu u kojoj nema pobjednika. Uzasno se ponasam, idem iz krajnosti u krajnost samo da nesto osjetim osim boli i tuge. Medjutim ne pomaze nista, stanje se ne popravlja tocnije samo se pogorsava. Svi oko mene vide da se nesto dogadja, znam da vide premda im nisam nista rekla niti im mogu reci. Jednostavno rici nece da izlaze kroz usta, ne znam kako da im kazem sto mi je. Znam da mi zele pomoci, u podsvjesti zelim da mi pomognu, ali sa svojim ponasanjem im to ne dopustam, tjeram ih od sebe. Vecinu sam vec otjerala, ostali su oni uporni, medjutim samo je pitanje vrimena kad ce i oni otici, kad ce i oni dignuti ruke od mene. Ostala sam bez prijateljice koja mi masu znaci. Povridila sam je vise puta, jednostavno vise me nije mogla trpiti i u potpunosti je razumim. Molila me je da joj recem sto mi je, da joj objasnim zasto cinim sve sto cinim. Nakon sto to nisam ucinila okrenila se je i otisla. Svi odlaze, a ja ne poduzimam nista da ostanu, samo sutim i gledam kako odlaze. U samoci, skrivena daleko od pogleda placem zbog njihovog odlaska. Znam da moram nesto poduzeti, da nesto moram prominiti, ali kako kad svaki novi dan donosi novu losu vijest. Govore da nakon svake kise dolazi sunce, pitam se da li ce ikada i meni doci to sunce, koje ce ostati, koje ce potrajati.... |
