The things that make me who I am...

Klik!



E da. Danas na Dnevniku gledam reportažu s Haitija, pa to je nešto prestrašno. I kad je rekla novinarka da budemo sretni što imamo krov nad glavom i večeru i što nas netko čeka doma... Užas. Ne mogu ni zamisliti kako je tim ljudima tamo, na ulici, bez ikakvih (barem donekle) normalnih uvjeta za život. I zamislim si koliko sam ja zapravo sretna. Ako ništa drugo, onda to - imam krov nad glavom, večeru i netko me doma čeka... A ja imam puno, puno više.
I znate ono kad ljudi kažu - samo da je zdravlja... E moje zdravlje me pomalo počelo zezati. Nije ništa strašno, ali mi se nakupilo nekoliko sranja. Zbog čestih glavobolja otišla sam doktorici koja mi je dala uputnicu za snimanje sinusa i snimanje glave - to sam već rekla. I rekla sam i da mi je dala odmah da prekontroliram i bubrege. Što se bubrega tiče, ono što sam znala - imam ciste posvud, neki dan me tako zabolio jedan, valjda je pukla jedna. Pa mi je onda doktorica rekla da sam potencijalni kandidat za dijalizu (to je uvijek lijepo čuti) i dala mi čašicu za mikrobiološki. Snimka sinusa je ispala u redu, one šupljine su normalne i oni ne bi trebali biti uzroci glavobolja. Ali. Nešto ne valja sa snimkom glave. Kao, nije strašno, ali nije ni najbolji nalaz. Pa sad idem neurologu da vidim što će mi on reći. Zbilja ne znam kaj da si mislim. I kao šećer na kraju, dobila sam nekakvu alergijsku reakciju po koži, samo ne znam na što. Mazala sam se nekom kremicom koju mi je propisala doktorica, ne pomaže. Sad sam počela uzimati tablete, a valjda će biti ok. Valjda.



Trebala bih se primiti knjige. A nikak da krenem. Imam idući tjedan drugi kolokvij da riješim jedan ispit, onda ostaju još dva za veljaču. Pa da riješim barem jedan od ta dva, ja sretna. Ovaj tjedan radim ujutro, a oni su datumi u mjesecu kad se plaćaju računi i ljudi su me doslovno pregazili. Neki dan nisam od posla stigla ni na wc niti jesti. I kak da onda dođem doma i još učim? Nema šanse. Ali mi je i dalje lijepo raditi, baš mi je to danas palo na pamet kad me jedan kolega onako zaštitnički zagrlio... Imam najbolje kolege i najboljeg šefa na svijetu. Zbilja. Ne pretjerujem. Sad se zbog ove alergije ne usudim raditi na bazenima, zbog klora, jel...



E i ono snimanje spota, ak se ko sjeća da sam spomenula... Neki dan su mi dečki javili da se javio neki problem u snimljenom materijalu, neko zujanje, pa su tako pola snimljenog materijala, među njima i moj dio, morali izbaciti. Ode moja karijera i prije nego je počela. Ali vidjela sam spot jučer (premijerno, iako je premijera u subotu) i odličan je. Dečki su se sto puta ispričali zbog te greške i pitali me hoću li ipak doći na premijeru... A ne! Pa naravno da ću doći, jako sam ponosna na njih i zbilja im držim fige da singl uspije na ljestvicama. Go dečki!



Zahladila sam odnose s jednom od najboljih prijateljica. (Ona će vjerojatno ovo pročitati.) Ali ne osjećam se ni najmanje krivom. Dosta mi je toga da se stalno po meni sere, da oprostite, što se ne javljam... A ko se meni javlja? Ko mene zove na kavu? Ko mene hoće vidjeti? Zove me se kad treba autom doći po nekog, eto tad me se zove. I ne da mi se uopće glumiti ili pokušavati graditi nešto što se stalno ruši. Okružila sam se ljudima koje volim i za koje znam da vole mene, bezuvjetno. I ne osjećam ni najmanju grižnju savjesti što sebe stavljam na prvo mjesto. Jer mi se ne da trošiti živce i živce na one koji toga nisu vrijedni. Ne znam ni zašto uopće razmišljam o tome.



I da... Znate što ostavljam za kraj... Supermena. A ne znam. Ima jedan dečko koji se užasno trudi oko mene i koji je, onako, sladak, ali je, onako, pre nja-nja, znate. A Supermen puca od ljubomore. I to mi otvoreno prizna. A ja se redovito čujem s njegovom sekom (obožavam tu curu) i onda se ona meni jada (iako je starija od mene 11 godina) i ja se jadam njoj. I znam da neće njemu ništa reći. I onda mi ona kaže kako zna da i Supermen mene voli i da mu je teško, ali da mu treba vremena da posloži kockice u glavi. I kaže kako je njemu teško pričati o tome. E pa meni je bome teško kroz sve to prolaziti! A ja odem van u subotu i pozdravim ga kad idem doma, a on me povuče i poljubi. I zove me da ga zovem na kavu. Je da. Pa ti Ruby razmišljaj hladne glave, jel. Ah. Muški.



P.S. Ošišala sam se, ipak. Puštala sam kosu, nisam se šišala više od godinu dana, ali popustila sam. I svi kažu da mi je bolje tako, a moj šef je oduševljen novom frizurom. I ofarbala sam se, u tamno smeđe, ali izgleda crno. I baš se dobro osjećam. Ljubi vas Ruby!

The way the world looks...

Klik!



Pa mislila sam da bi možda mogla napisati i tu kako sam se provela onih pet dana u Londonu. Samo kaj mi se nikak nije dalo otvoriti blogeditor. A sad čekam da počne Seinfeld i taman mi ovo tipkanje skrati to čekanje.
Pa da. Glupo mi je dok me pitaju: "Kak je biloooo?" A kak bi bilo? Tak su me pitali i poslije Amerike. Pa zbilja, kak može biti u Londonu? Da, provela sam se odlično, da, zaljubila se (još jače) u taj grad i da, sve više me privlači pomisao da odem živjeti tamo na neko vrijeme. Čak bih prije živjela tamo nego u New Yorku. NY je fantastičan grad, ali budući da sam ja previše vezana za svoj grad, ovo mi je privlačnija opcija.
Dakle. Sletjele smo u London na samu Staru godinu, malo prošetale kvartom i odmah se bacile na spremanje. Za doček nas je prvo čekala večera od nekoliko jela u talijanskom restoranu, a samu Novu godinu dočekali smo na Piccadilly Circusu. Pa smo se izljubili i krenuli na party u neki stan - stan je na 18. katu, možete zamisliti kako je predivan bio pogled na London.



Ostatak boravka u Londonu provele smo kao japanski turisti, kako je rekao jedan od dečkiju kod kojih smo stanovale - razgledavajući i slikajući svaki kutak. I onda smo u subotu izašle van u jedan predobar klub, pile votku za 300 funti (cca 2500 kuna) i ostvarile svoj drugi životni san - upoznale Vedrana Ćorluku! Šalu na stranu, ali da sam se skoro onesvijestila kad sam ga vidla, jesam. Plesale smo u tom klubu i netko je spomenuo da dolaze nekakvi nogometaši. Ja sam onako u šali spomenula da možda dođe Ćorluka kad igra u UK, i ono zbilja, došli igrači Tottenhama, Ćorluka i Kranjčar. Modrića nije bilo, kaže Ćorluka da ga žena nije pustila. Naravno, poslikale smo se s njim (Kranjčar se nije htio slikati), a onda smo na izlasku malo još popričale s Čarlijem, pa se još malo slikale... Majko sveta, koliko je lijep taj dečko...
Pa smo naravno i šopingirale. Ostavila sam 120 funti u samo jednom dućanu, a onda još skoro toliko po ostalim dućanima. Ormar mi je pun puncat, cipele nemam kam trpati više. Pokupovala sam i poklone svojima doma, svi sretni i zadovoljni.
Brzo mi je prošlo tih 5 dana koliko smo tamo boravile, ja bih se tako vratila... Samo što nisam baš imala osjećaj da je nova godina, nemam ga ni sad. Općenito nisam imala onaj osjećaj Božića. Nisam ni vama poželjela sve najbolje, nisam ni na Fejsu spomenula Božić... Ne znam. Nekako je sve ove godine izostalo.



Dva dana prije nego sam letjela za London, bila sam na kavi sa Supermenom. I poljubio me. Nismo skupa, ne. I ne znam više hoćemo li biti. Danas smo opet bili na kavi. Više neću ni pisati o tome jer znam da sam glupa po pitanju njega i ne morate uopće ništa ni komentirati na tu temu. Ja ću to riješiti sama sa sobom, a onda i s njim, samo je pitanje kad. Jer da, volim ga i da, potiho se nadam da ćemo se pomiriti (danas smo pričali nešto o djeci, rekla sam mu da mislim da bi bio jako dobar tata, a u sebi pomislila kako sam htjela da bude tata moje djece) i da, ne mogu si (sad još) pomoći u vezi toga... I danas si ga ne mogu istjerati iz glave...