Pregled posta

The way the world looks...

Klik!



Pa mislila sam da bi možda mogla napisati i tu kako sam se provela onih pet dana u Londonu. Samo kaj mi se nikak nije dalo otvoriti blogeditor. A sad čekam da počne Seinfeld i taman mi ovo tipkanje skrati to čekanje.
Pa da. Glupo mi je dok me pitaju: "Kak je biloooo?" A kak bi bilo? Tak su me pitali i poslije Amerike. Pa zbilja, kak može biti u Londonu? Da, provela sam se odlično, da, zaljubila se (još jače) u taj grad i da, sve više me privlači pomisao da odem živjeti tamo na neko vrijeme. Čak bih prije živjela tamo nego u New Yorku. NY je fantastičan grad, ali budući da sam ja previše vezana za svoj grad, ovo mi je privlačnija opcija.
Dakle. Sletjele smo u London na samu Staru godinu, malo prošetale kvartom i odmah se bacile na spremanje. Za doček nas je prvo čekala večera od nekoliko jela u talijanskom restoranu, a samu Novu godinu dočekali smo na Piccadilly Circusu. Pa smo se izljubili i krenuli na party u neki stan - stan je na 18. katu, možete zamisliti kako je predivan bio pogled na London.



Ostatak boravka u Londonu provele smo kao japanski turisti, kako je rekao jedan od dečkiju kod kojih smo stanovale - razgledavajući i slikajući svaki kutak. I onda smo u subotu izašle van u jedan predobar klub, pile votku za 300 funti (cca 2500 kuna) i ostvarile svoj drugi životni san - upoznale Vedrana Ćorluku! Šalu na stranu, ali da sam se skoro onesvijestila kad sam ga vidla, jesam. Plesale smo u tom klubu i netko je spomenuo da dolaze nekakvi nogometaši. Ja sam onako u šali spomenula da možda dođe Ćorluka kad igra u UK, i ono zbilja, došli igrači Tottenhama, Ćorluka i Kranjčar. Modrića nije bilo, kaže Ćorluka da ga žena nije pustila. Naravno, poslikale smo se s njim (Kranjčar se nije htio slikati), a onda smo na izlasku malo još popričale s Čarlijem, pa se još malo slikale... Majko sveta, koliko je lijep taj dečko...
Pa smo naravno i šopingirale. Ostavila sam 120 funti u samo jednom dućanu, a onda još skoro toliko po ostalim dućanima. Ormar mi je pun puncat, cipele nemam kam trpati više. Pokupovala sam i poklone svojima doma, svi sretni i zadovoljni.
Brzo mi je prošlo tih 5 dana koliko smo tamo boravile, ja bih se tako vratila... Samo što nisam baš imala osjećaj da je nova godina, nemam ga ni sad. Općenito nisam imala onaj osjećaj Božića. Nisam ni vama poželjela sve najbolje, nisam ni na Fejsu spomenula Božić... Ne znam. Nekako je sve ove godine izostalo.



Dva dana prije nego sam letjela za London, bila sam na kavi sa Supermenom. I poljubio me. Nismo skupa, ne. I ne znam više hoćemo li biti. Danas smo opet bili na kavi. Više neću ni pisati o tome jer znam da sam glupa po pitanju njega i ne morate uopće ništa ni komentirati na tu temu. Ja ću to riješiti sama sa sobom, a onda i s njim, samo je pitanje kad. Jer da, volim ga i da, potiho se nadam da ćemo se pomiriti (danas smo pričali nešto o djeci, rekla sam mu da mislim da bi bio jako dobar tata, a u sebi pomislila kako sam htjela da bude tata moje djece) i da, ne mogu si (sad još) pomoći u vezi toga... I danas si ga ne mogu istjerati iz glave...



Post je objavljen 11.01.2010. u 23:46 sati.