Nastavljam.

boomp3.com

Oh boy. Već ne znam koji put zaredom uvjerila sam se da najbolje funkcioniram pod pritiskom. Zadnjih nekoliko vikenda ne da sam ljenčarila, nego ne znam, kak se veli, smrdjela od lijenosti, ali zato sam ovaj vikend obavila čudo - napisala sam seminarski rad iz etike od kojih sedam kartica teksta, novinarsku mapu od kojih devet stranica i upravo sam natipkala dnevnik rada za radio - kako smo izrađivale reportažu. Sve treba predati sutra. Profesoru iz PR-a sam napisala da sam ušla u krivi vlak i da znam da zvuči smiješno, ali je istinito. I napomenula da nisam nijednom izostala, ni u prošlom semestru ni u ovom. Ima da mi opravda, inače... Da. Kao da mu ja nekaj mogu ak mi ne opravda. Ali baš sam se potrudila za tu mapu. Prsti mi rade ko ludi. Još sam uz to stigla jučer otići van (iako sam otišla doma već u dva) i danas biti tri sata na kavi/šetnji s F. Danas sam ju konačno izvukla iz kuće, ovih je dana poslije operacije mirovala i danas smo se fino izvele i uživale na ovom suncu...
Inače, reportaža je gotova, ja ju (još) nisam čula, ali kaže moja Iva da je super, one su to u petak sve smontirale i sutra ću i ja dobiti svoj primjerak.
Nda. Obećala sam vam priču s onim "simpatičnim". Pa, ispalo je da je sve samo ne simpatičan. Sva sreća da nikad nismo ni na onu kavu otišli. Dakle - sjedim ja u utorak u vlaku (pravom vlaku) i već pred Zagrebom stiže mi sms.

????????????????????
Ok... Pitam ja njega kaj bi ja sad trebala reći, odgovara on:



Bože dragi, kako sam ja u tom trenutku bila ljuta... Čim sam vidla ovo za utjehu, ja sam pukla. Utjeha? Utjeha?? UTJEHA??? Kakva utjeha? Osim toga, ne znam jesam li ja egocentrična do nebesa, ali kad si tip nabavi moj broj dva sata nakon kaj smo se upoznali i šalje mi poruke tipa "Baš si mi zanimljiva cura, mogli bi na kavu" pomislim da neke namjere ipak postoje. Ili sam ja luda?
Odgovaram ja njemu (u vrlo ljutitom tonu) da neke stvari moramo razjasniti. Kao prvo, nikome nisam bila nikakva utjeha i krivo se izrazio, cura će sad pomisliti da smo završili zajedno, a to je waaaay daleko od istine. A kao drugo, je on meni bio simpatičan (naglasak na "bio"), ali već dugo, dugo mutim s nekim tako da ni s moje strane nije bilo nikakve namjere. Ali znam da će to sad ispasti da sam se morala obraniti nakon što me on "od***ao".
Odgovara on da je mislio da sam bila utjeha kao razgovor, da sam ga razvedrila kao prijateljica, ali onda to sad tako shvaća. Sad je sve glupo ispalo jer ona misli da on nekaj hoće sa mnom.
Tu sam mu napisala samo da bih i ja, da moj bivši/sadašnji nekoj curi šalje takve poruke, pomislila isto. Da stvar bude gora, s njegovom curom sam si ja dobra, išle smo u istu školu, isto smo godište, sad će me cura zamrziti, a ja ni kriva ni dužna. ***em ja takve idiote, neću posla vše imati s muškima. Kako sam bila ljuta, da ste me vidle, nisam mogla pričati od bijesa, frendica s faksa nije mi se mogla načuditi. Ma, neću više uopće pisati o njemu. A znam da je nešto jako slično tome izvao i njegov brat s mojom frendicom, s tom razlikom da je on s mojom frendicom baš bio, pa se vratio bivšoj. Gadovi.

Oh, da. Danas je godišnjica mog upoznavanja s Prijateljem. Proslavila sam ju s F. i Irish Nescafeom. A ja još uvijek ne mogu prestati misliti na Njega. (Ne Prijatelja, Njega.) Vidjela sam ga danas kad sam prošla autom kraj njega, noga mi je automatski pritisnula gas. Ima netko trik kako da ga izbacim iz glave?

Idem pregledati sve što sam danas napravila, poslat sve što trebam poslati, pod tuš i u krevet. Sutra sam na faksu od 10 ujutro do 8 navečer, s tim da doma dolazim tek u 10... Šmrc šmrc.

Ljubi vas (umorna) Ruby!

O vlakovima, reportaži i... Svemu pomalo

boomp3.com

Da vas najprije nasmijem, ispričat ću vam što sam napravila (ili što mi se dogodilo) u ponedjeljak. Probudim se oko 9, sjednem za komp, pijuckam Nes i razmišljam hoću li na vlak u 11 ili 12. Ako idem u 11, stignem i na predavanje iz PR-a, ako idem u 12, stignem taman na seminar. Ma, ionako ništa važno ne radimo na predavanju, idem ja u 12. Budući da imam mjesečnu kartu, blagajnu sam zaobišla i krenula ravno prema vlaku. Vlak stoji svaki dan na istom peronu, ali nešto mi je bilo čudno, nekako previše vlakova oko mene...Uletavam ja u svoj vlak, neka cura iza mene, zbunjena gledam u papir na vratima na kojem piše nešto "Osijek, Zagreb, Rijeka...". Pitam curu iza sebe jel je to vlak za Zg, da sam se malo zbunila ovim natpisom, ali kaže ona da je, da to vlak dolazi iz Osijeka i preko Zg ide u Rijeku. Ok. Uđemo mi, kad ono - iste sekunde vrata se zatvaraju i mi krećemo. 15 minuta ranije. Pogledamo se mi, ništ nam nije jasno i mislim si ja "Bože, u krivom sam vlaku." Sad je već bilo kasno za skakanje van, još bih slomila nogu, ništa, čekat ću i vidjeti hoćemo li skrenuti za Os ili produžiti za Zg.

Majko mila... Panika, tražimo konduktera, pitamo ju stajemo li U Kc Bregima (ta mi je stanica blizu kuće), ali ne. Stajemo tek u Đurđevcu. Nisam znala da li da plačem ili da se smijem. Cura kraj mene je znala - oči su joj se odmah napunile suzama. Pitam ja nju u čemu je problem (mislim, znam da smo u krivom vaku, ali kaj sad), kaže ona da mora k doktoru danas u 2. Pitam ju jel može nazvati i odgoditi, kaže ona da ne može. Ide na umjetnu oplodnju i morala je biti baš taj dan kod doktora. Ajme, kako mi ju je bilo žao... Zovem mamu i pitam ju šta da radim, prvo je mislila da se zezam, pa je nazvala tatu (koji radi blizu Đurđevca), a on je, hvala Bogu, slučajno bio baš u Đurđevcu. Tako nas je on vozio doma, tu smo curu vratili nazad u Kc i za Zg se nekako snašla. Ja sam vrijeme do idućeg vlaka iskoristila da odem F. u bolnicu, koja je taman bila na operaciji. Ako ništa drugo, dobra pustolovina za pričati unucima. Samo što sam propustila PR seminar, sad ne znam što da kažem profesoru, da sam bila bolesna ili da sam bila u krivom vlaku? Ako kažem ovo posljednje, možda se smiluje mojoj gluposti... Što vi mislite?
Utorak, srijedu i četvrtak provela sam uglavnom na radiju slažući materijal za reportažu. Rok za predaju je ponedjeljak, iako smo svi računali na onaj ponedjeljak poslije, pa je trebalo ubacit u petu brzinu. Četvrtak ne da je bio naporan, nego ultra naporan. Od 12 do pola 6 bile smo gore, dovršile scenarij, snimale sebe, montirale sve to zajedno, birale podlogu... Btw, za podlogu smo odabrale pjesmu s početka posta... Tj. ja sam rekla "Daj stavi ovo Asian Dub Foundation da čujemo" i kad smo ju čule, jednoglasno smo odlučile. Snimanje teksta prošlo je relativno brzo, barem za mene, ja sam svoje pročitala od prve, cure su malo griješile pa su morale ispočetka... Uglavnom, sve je snimljeno, sad ("samo") treba izrezati izjave i umontirati ih u našu snimku. A to, as I'm speaking, moje curke rade. Zaključile su da ja za to ne trebam (i hvala im na tome) pa sam danas pošteđena vlakova i metropole. Jedva čekam da čujem finalnu verziju i našu ocjenu. S obzirom na trud, zaslužile smo odličan.
I tako... Gledam na Fejsu sve fotoalbume svojih virtulanih frendova i dolazim do zaključka da imam društvo koje nije za ništ. Sorry, ljudi, ali tak je. Ne idemo na nikakve izlete, ne znam... Treba mi neka pustolovina (osim ove s vlakom). Dogovorila sam se s frendicom da krajem petog mjeseca idemo u Osijek na dva-tri dana, ako se i to izjalovi, vrištat ću. Nadam se da neće. A onda, Anđeo, dogovorit ćemo neku kavu, može?
Khm, da, u zadnjih tjedan dana, broj cipela u mom ormaru povećao se za tri. Ponosna sam vlasnica crnih cipelica s visokom petom, ljubičastih balerinkica i bijelih najkica. Klik Jaaaaoooo! Sad stvarno, ali stvarno nemam mjesta, osim što su mi cipele u dva ormara, dio sam prebacila k mami u ormar. Sram me bilo. Ali uopće se ne sramim.
Jooooj, da. Sjećate se kad sam prije dva ili tri posta spomenula onog jednog simpatičnog dečka? Moram vam ispričati kako me ras***dio neki dan, ali već sam se raspisala ko luda, pa ću to ostaviti za drugi put, spomenula sam ga samo kao podsjetnik.
A sad idem vidjet što ima kod vas.

Ljubi vas Ruby!

Sretan mi drugi.

Dvije godine su prošle otkad sam prvi post natipkala... Nevjerojatno. Neki dan sam malo prolutala arhivom svojih postova... Bože moj, čega je sve bilo... Neke sam stvari skroz zaboravila, nekih se, nažalost ili nasreću, još jako dobro sjećam...

Sretan mi drugi rođendan.

Ljubi vas Ruby!

Weekend!

S ponosom mogu reći da sam nakon mjeseci kukanja o izlascima konačno došla na svoje. Protekli vikend bio je pravo osvježenje. Nakon što se mama prošli vikend zabrinula što nisam ni u petak ni u subotu otišla van i rekla mi da ću ostati stara cura, sad sam zaružila oba dva dana. Mama se, naravno, sad čudila kak idem dva dana zaredom van. Nikad na zelenu granu.
Uglavnom - petak - prva postaja - The birc. F. i ja. Dva stola dalje - Prijatelj. Taman kad sam ulazila unutra, zazvonio mi je mob i kako sam se sva spetljala da se javim, nisam ih odmah pozdravila. Uostalom, nije se ni on trsio da pozdravi mene. Nakon pola sata, 45 minuta, naručujemo drugu cugu, konobar dolazi i kaže da dečki časte. Ne znam je li to čudno ili ludo, ali meni dođe da ga odalamim kad mi iz vedra neba plati cugu. Pogledam u njegovom smjeru, kažem hvala, on odmahuje glavom i govori "Ma daj." Malo kasnije, F. je otišla na wc i evo njega do mene. Podsjećam, nakon onog uskršnjeg odlaska u kino, nismo se vidli, a ni čuli. I evo njega kao da se vidimo svaki dan.

Pričamo tako nešto bezveze i pita on mene kad ga vodim u kino. Molim? Dobro, nekako sam izbjegla odgovor, pita on zašto se ne javim kad ostanem u metropoli. Molim? Tu mi je već sve bilo zbrkano... Uglavnom, dogovorili smo se da mu se javim sljedeći put kad ostanem u Zg, vodi me na neku tortu, računam da će to biti tamo za dva tjedna... Ili možda idući... Podravska fešta se bliži... Uglavnom, vidjet ćemo. A mrzim kad se pojavi iznebuha i pretvara se da je sve normalno... Možda to njemu i je sve normalno, meni nije... Bitno da me uzdrma.
Oko ponoći odlazimo mi u jedan klub na TTM - treš, treš i još treša. Srela sam jednog frenda koji me upoznao sa svojim frendom i nakon dva sata već sam dobila sms od tog "novog" frenda. Koji dijeli prezime s mojom F. Simpatičan dečko, plesali smo malo zajedno, malo pričali da bi mi na kraju rekao kako sam mu jako simpatična i pozvao me na kavu. Budući da mi je subota bila ispunjena (uglavnom spavanjem), odbila sam, ali dogovorili smo se da ćemo se čuti za neki drugi dan. Malo kasnije, skupili se ljudi, svi se micali u istom ritmu, a puštala se Velina, Srebrna krila, Kasandra, Spice Girls, BSB... Ma ludnica. Kao, treš, a svi su to nekad slušali. U jedno doba morala sam vozit jednu svoju frendicu doma jer je bila ne pijana nego, ne znam, prepijana. P. i ja smo ju jedva ugurale u auto, pa jedva izvukle iz auta, odvukle u kuću, skinule jaknu, izule cipele... A onda se morala svojima javiti da je došla. P. i ja smo zajedno s njenom sestrom umirale od smijeha u hodniku pokušavajući prigušiti glasove, a ova kad je izašla, jedva je stajala i samo je legla na stepenice. Jako lijepo, dugo ju nisam takvu vidla. Poslije sam se vratila u klub, nastavila plesati i izašla tek oko pola 5, mokre kose, mokrih gaća i mokrog grudnjaka od plesa. Jednostavno je bilo predobro. Sve me boljelo, jer dugo se nisam tako naplesala, ali vrijedilo je.
Subotu sam uglavnom prespavala jer me mama ujutro izvukla iz kreveta i po najvećem pljusku vukla me po placu i raznoraznim dućanima. Samo sam se smrzla i umorila, pa sam veći dio dana provela u krevetu. Predvečer mi se javila A., hoće van, pa sam se s njom dogovorila za još jedan izlazak. Uglavnom sam ga provela na istim mjestima, s tim da sam na kraju u jednom klubu ostala sama u muškom društvu, naplesala se sa svojim bratom, nasmijala se na bračnu ponudu... Svakako nije bilo dosadno. Doma smo braco i ja došli opet oko 5, a onda navalili na pizzu kao da nikad nismo jeli. Nedjelju sam opet prespavala, a navečer sam s F. otišla na kavu u The birc i u kino. P.S. Volim te. Jako je dobar film, ali jako me iznenadio jer je radnja puno drugačija od knjige. Ali svakako preporučam.
I tako. Konačno jedan zadovoljavajući vikend. Sad me čeka ta kava (dotični se već danas ponovo javio), taj neki susret s Prijateljem... A da vam nešto iskreno kažem, u zadnje vrijeme intenzivno mislim na Njega. Ovaj vikend nije radio, ali sam ga srela i u petak i u subotu... Ne znam zašto... Ne bih bila s njim, nikad više, ali fali mi razgovor s njim i onaj iskreni smijeh kad sam s njim... A preponosna sam da bih ga zvala na kavu. Ma istjerat ću ga nekako iz glave, kad tad...
Toliko od mene, idem vidjet što ima kod vas...

Ljubi vas Ruby!

Opet svašta. =)

Prvo - veeeeelika pusa svim blogericama s kojim "chatam" preko Fejsa. Lijepe moje, super mi je taj live streaming.

Drugo - umorna sam ko pas. Mrzim ponedjeljak. Kolko god volim nedjelju, ponedjeljkom se jedva dižem iz kreveta.

Treće - danas sam se zapravo i bez razloga digla iz kreveta. Razmišljala sam da ne odem na PR, ali sam ipak otišla i - mogla sam zapravo komotno ostati doma.

Četvrto - pisala sam test informiranosti iz agencijskog. Znala sam 8 od 20 pitanja, ali sam na kraju napisala sve. Hvala svim kolegama spremnim pomoći. I hvala profesoru koji nam je velikodušno dao da prepisujemo.

Peto - za vikend sam ostala doma, baš cijeli vikend, ali nisam napravila ništ s popisa iz prošlog posta osim press konferencije. I know, shame on me.

Šesto - srela sam danas Gladdenicu, valjda me skužila. I vidla sam Lolitu, koja još izgleda bolesno. Get well soon.

Sedmo - danas mi je rečeno da sam na jednom popisu. Kakvom popisu, pitam. Popisu cura koje me ne žele. A jadan.

Osmo - nagovaraju me u srijedu u Piranhu. Ne da mi se. Ali kak mi se čini, morat ću popustiti. Zauzvrat nagovaram cure s faksa da u petak dođu k meni na TTM.

Deveto - neki dan sam gledala sliku Prijatelja i sebe s mora i zapitala se što vidim u njemu. I zaključila da je fakat nefotogeničan.

Deseto - ne znam više. Umorna sam ko pas. Sutra ujutro ću vas sve posjetiti, da vidim kaj kod vas ima...


Jedanaesto - Ljubi vas Ruby!

Svašta

boomp3.com

Evo me, da se i tu malo javim... Upravo se prežderavam s palačinkama s čokolino namazom i petljam po Adobe Audiencu, igram se sa snimljenim materijalom za reportažu. Usput razmišljam kaj sve moram ovih (tje)dana napraviti:

Sad kad gledam, sve mi je to za faks. A dobro, ništa ostalo nije ni tolko zanimljivo kod mene. Danas sam počela s praksom na lokalnom radiju, praksa mi u biti i ne treba, ali to je bio jedini način da se uguram tamo i vidim kak sve funkcionira. Odmah su mi dali taj Cool Edit da petljam po tome pa sam se uglavnom s tim zabavljala (i napisala dvije-tri vijesti). Ljudi su baš zabavni, svi mladi, svi se zezaju... Jako dobra atmosfera za raditi.
U srijedu sam bila na dedinom pokopu, bilo je jako puno ljudi, a sve je pokvarila kiša i grmljavina koja je počela padati kad je počelo i prestala kad je završilo. Rekla je moja mama da se deda ne da s ovog svijeta. Jedino dobro (a istovremeno i žalosno) u svemu tome je to što se skupila gotovo cijela obitelj, došli su skoro svi moji Ličani. A došao je i dedin brat iz Beograda, najsimpatičniji djedica kojeg sam ja ikad vidjela, da ga vidite, vjerujem da biste ga i vi poželjele zagrliti. Tako sam ga ja na odlasku i zagrlila, a on i supruga su mi rekli da mogu doći k njima u Beograd kad god poželim. A ja bih baš željela vidjeti taj grad pa sad žicam svoje da odemo, ali ništa od toga, kako mi se čini... Šteta.
Odoh sad vidjeti kaj ima kod vas pa još malo petljat po AA. Ko malo dijete sam s novom igračkom.

Ljubi vas Ruby!

P.S. Cijelu noć sam sanjala Prijatelja. A noć prije toga Njega. Treba mi sanjarica.

Nije dobro.

boomp3.com

Zadnjih par dana okružuje me smrt. Ne dotiče izravno mene, ali dotiče meni više ili manje bliske ljude. Prije nekoliko dana saznala sam da je jedna susjeda, zapravo, žena jednog mog rođaka, nestala. Nestala je ona prije dva tjedna, no pričalo se da je otišla k ljubavniku u Split, pa na Krk, a mene takvi tračevi nikad nisu posebno zanimali. Jedno mi nije bilo jasno - žena ima tri maloljetne kćeri, njihovu nepokretnu baku i njihovu prabaku, kako ih je sve mogla tako ostaviti? A onda je prekjučer zazvonio telefon. Nazvala je moja krsna kuma i rekla mi kako su ju pronašli mrtvu. Ubila se, vjerojatno tabletama. Samo sam pružila slušalicu mami. Našli su je u obližnjoj šumi, u našem gradu... Toliko o Splitu i Krku...Znam da o mrtvima treba pričati samo najbolje, no ja o njoj jednostavno ne mogu. Ne mogu zamisliti da je mogla ostaviti te tri djevojčice da brinu o svemu o čemu je ona trebala... Ne znam... Ne vjerujem da nije postojalo neko drugo rješenje.
A danas... Danas sam se spustila u dnevni boravak i dočekala me tatina poruka da je umro deda. Ne moj deda, to je tatin tetak, ali tako smo ga zvali. A zbog njega su mi odmah suze krenule. Već je dugo bio bolestan, počelo je s rakom ne znam točno čega, ali proširio se na cijeli gornji dio tijela. Sjećam se kad je jednom došao k nama, a već je bio bolestan, ja sam se spustila iz sobe i knedla mi je stala u grlu kad sam ga vidjela. Sjedio je bez riječi za stolom, s nekim tužnim poluosmijehom na licu. Vidno mršaviji, vidno slabiji... Potapšala sam ga po ramenu i pitala ga kako je, a on nije imao snage ni odgovoriti. Ja sam se okrenula i samo su mi potekle suze pa sam otišla. Taj je čovjek bio tako pun života, tako energičan... A onda se u nekoliko mjeseci pretvorio u živog mrtvaca. Tata mi je stalno prigovarao jer ga nisam išla posjećivati, možda sam bila sebična, ali ne želim ga takvog pamtiti. Jer zadnjih par mjeseci on nije ustajao iz kreveta, čovjek nekad od preko sto kila pretvorio se u kostur, kad sam vidjela njegove ruke i noge čiji je opseg bio manji od mojih... Nisam ga mogla takvog gledati. U neku ruku znam da mu je sad lakše jer je zadnjih mjeseci trpio takve bolove da nije mogao govoriti, na leđima je imao otvorenu ranu... Ali mi je žao, jer bio je jedan od onih ljudi koji to definitivno nisu zaslužili. Ali život nikad nije bio fer, zar ne? Počivaj u miru, deda. Ljubi te Ruby.