Kako je Blogger.ba najavio gasenje 01.03.2015.godine, odlucih da svoje dugogodisnje pisanje o svom sinu Denisu nastavim ovde. Prethodno cu hronoloski poredati ranije postove sa prvog bloga na kojem sam pocela pisati 2008.godine.
"...Visoka je gora zelena,
Široko je more duboko,
Velika je ljubav Tvoja,
Još je veća čeznja moja.
Zlato moje, zlaćano,
Milo moje, mileno.
Ne idi od mene,
Zlato moje.
Ne idi od mene,
Zlato moje, zlaćano
Milo moje, mileno."
25.07.2005.godine, 12:03 h, poslednje Denisove reci mobilnim telefonom iz Interne klinike UKC-a :
"Tata, ponesi mi punjac za mobitel".
Tata mu nije stigao doneti punjac za mobitel. Nakon samo 27 minuta Denisovo srce je zauvek prestalo kucati.
Uzalud su ga reanimirali 45 minuta (od 12:30 go 13:15), uzalud su ga tek u 12:30 h prebacili na odelenje intenzivne, posle 3 dana ignorisanja! Uzalud, uzalud… prekasno … prokleti…
Ovaj blog posvecujem svom voljenom sinu Denisu koji je zbog pogresne dijagnoze preminuo na Internoj klinici UKC-a Tuzla 25.07.2005. god. u 26-oj godini zivota.
"GRESITI JE LJUDSKI, ALI U GRESKAMA USTRAJATI OBELEZJE JE LUDAKA."