Kako je Blogger.ba najavio gasenje 01.03.2015.godine, odlucih da svoje dugogodisnje pisanje o svom sinu Denisu nastavim ovde. Prethodno cu hronoloski poredati ranije postove sa prvog bloga na kojem sam pocela pisati 2008.godine.
Moj Sin Denis Garagic - PRAVDA ZA DENISA
petak, 16.08.2024.
DENIS – IMAO BI 45 GODINA...
Tvoj poslednji rodjendan pre 20 godina, Sine moj...
Proslavio si ga s prijateljima u tuzlanskom „Klubu 65“ – ni njega vise nema.
Danas bi imao bi 45 godina Lavce moje milo...
Imao bi, da, samo da su prokleti dzelati u belom znali i hteli raditi svoj posao! A nisu! Zbog drskih, oholih diletanata "slavne" klinike UKC-a Tuzla nisi proslavio ni 26. rodjendan Cedo moje milo. Proklinjacu ih dok sam ziva (Mario Krizic, Salih Azabagic, Samira Hasic- trodnevna ekipa)!
"Ulice Tvojih pogleda nemaju kraja
Laste iz Tvojih zenica na jug se sele
sa jasika u grudima Tvojim lisce ne opada
Na nebu Tvojih reci sunce ne zalazi..."
Poslednji Tvoj rodjendan 25-ti (16.08.2004.) proslavio si sa svojim prijateljima u Klubu 65…
I nikad vise… 26-ti nisi docekao, nisu Ti dozvolili dzelati u belom...
Proklinjem ih svaki dan!
I Tvoji katusi su bas jutros procvetali - Tebi za rodjendan!
Sine moj mili – 17,5 godina Tebe nema. Toliko dugo, dugo nedostajes, jos citavu jednu mladost! I da, bas tako:
"Kad bi za svaku misao na Tebe iznikao cvet, golem vrt postao bi ovaj svet."
Ti Sine moj nedostajes… i svi moji Manojlovici iz rodne Slavonije…
"Nedostaju ti, govorila je.
To je tuga, a tuga nije nista drugo do suprotna ivica ljubavi.
Ljubav je sunce, tuga je senka koju ono baca.
Ljubav je opera, tuga je njen odjek. Ne mozes imati jedno bez drugoga.
Ali ako sledis tu tugu naci ces put povratka do ljubavi.
To jos sebi nisi dozvolila, a potrebno je da to uradis – na sopstveni nacin.
Zato placi, vristi, trci, spavaj, moli se ili pisi poruke u pesku.
Ali tuguj da bi mogla da se vratis ljubavi, zato je bolje obitavati u ljubavi."
„Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece ugasiti ni skratiti.
Samo cu, obicno tako, jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se ociju vratiti.“ (Besmrtna pesma)
Cedo moje milo... 17 godina prodje bez Tebe...
17 godina Tvoja besmrtna dusa obasjava nas svojom vecnom svetloscu...
17 godina proklinjem Tvoje dzelate u belom ...
Sine moj... Tvoja predzadnja slika u omiljenom kaficu „Sydney“...
Danas je 16,5 godina kako nisi s nama - 16,5 dugih, bolnih godina...
Nazalost i Tvoj ujko, moj drugi mladji brat, Dusko nas je napustio...
Iznenada, pre 2,5 meseca... ostade mi pusta rodna slavonska kuca...
Nije posteno, nista nije po redu, ostadoh samo ja - najstarije dete...
Neka vam je laka zemlja mili moji... NEDOSTAJETE, NEDOSTAJETE...
„Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. Boli praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega. Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo. Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja… Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno, što nećemo da ga vidimo i što neće da nam se javi. Boli to što će svuda da nam fali i što će uvek biti taj neko koji nedostaje…“ (Stefan Simic)
Sine moj, poslednji rodjendan si proslavio u „Klubu 65“ pre 17 godina...
I nikad vise... posle 2004. godine... nikad vise Cedo moje...
I danas je jedan Leptiric uleteo u stan, dugo je bio, leteo po dnevnoj sobi...
Nedostajes Mili moj, svaki dan, svaki tren u ovoj vecnoj tisini...
Sine moj, danas bi napunio 41 godinu... samo da nisi dospeo dzelatima u belom...
Samo da su diletanti ZNALI raditi svoj posao ili bar pozvali one koji ZNAJU!
Godine prolaze, 15 je vec proslo, a ja jos ne verujum da Te nema...
Kaze jedna prica: "...ljubav ce se vratiti u nekom dugom obliku."
Ja to znam... Ti si tu, uvek sa mnom, Leptiricu moj... OSECAM...
Sine moj, danas je 14 godina i 8 meseci kako Te nema...
A ja Ti ne mogu doci - tata i ja ne smemo izlaziti...
Umesto svezeg cveca danas Ti poklanjam ovo:
Na danasnji dan pre 14 godina („Avaz“ po obicaju „prevodi“ po svom):
„Cekam Te sine. Sest meseci ocekujem Tvoje korake, Tvoj mili glas. Uzalud.
Oprosti mili, oprosti sto Te poverismo izdajicama humanog poziva. Oprosti za reci „sine, u sigurnim si rukama“. Te ruke hladnokrvno ukradose moje cedo i pustise u nepovrat. Neznanjem, sujetom i upornim „prepisivanjem“ pogresne dijagnoze, izgubljeno dragoceno vreme, za Tebe presudno, nije se moglo vratiti.
Neka ih poglede Tvojih toplih ociju proganja do poslednjeg daha. Neka im Tvoj glas i uporno ponavljane reci „zeljan sam disanja“, ne dozvoli miran san. Nikad.
Voli Te Tvoja mama, andjele moj mili“
Denisova poslednja cestitka - iskoristio je moj crtez tog decembra 2004.godine...
Cesto sam crtala misom na racunaru u programu Paint (dok sam radila i „odmarala mozak“).
Pronasla sam stampani prvi crtez od 2000.godine i skenirala – bled je (prvi stampac).
Ostale sam trazila u racunarskoj "arhivi"... ne crtam vise:
I opet kazu: GASI SE bloger.ba... prvi put bilo najavljeno 01.03.2015. pa se nije ugasio...
Pa dobro - neka, neka se konacno i ugasi!
A registrovala sam se pre vise od 10 godina, tacnije 29.01.2008. godine...
Blog otvorila i prvi post objavila 24.11.2008. g. (s danasnjim 247)...
Posto napisano ostaje, ja sam i pisala. Sada jos jednom ponavljam... da se PAMTI!
Docekala sam napokon PRAVDU ZA DENISA nakon dugih 13,5 GODINA !
Nazalost ne po SLUZBENOJ DUZNOSTI onih drzavnih institucija koje bi MORALE (za to ih svi i placamo zar ne?) stititi gradjane, istrazivati i kaznjavati kriminalce svake vrste. No, toga NEMA u BiH - tuzilastva i njihovi nadredjeni (vise instance) su DNO DNA kako sam godinama pisala! Zalosno je sto je to mnogima jasno...
Mnogo gradjana je iskusilo njihovu "pravicnost" i "nezavisnost" (od politike, "babe i striceva") - da nije zalosno bilo bi smesno.
ZATO se treba boriti za istinu i pravdu svim sredstvima koja su (LICNO) dostupna i verovati SAMO SEBI! NACIN kojim ce se pravda postici neka svako bira sam. Ima ih raznih...
Ja sam se borila istovremeno na 2 "koloseka" i nakon 13,5 godina sam se izborila privatnom tuzbom. Sto se tice tuzilaca i uopste tuzilastava u celoj BiH, e to je unapred "pisi propalo". Zasto? Oni su tu SAMO zato da stite svoje kriminalce i da cuvaju jedni drugima ledja... svakodnevno to dokazuju.
A takvi (domaci smutljivci) nalaze se i u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Ja sam uspela (na jedan od nacina, a imala sam i rezervnu opciju) i na kraju ipak bi po onoj staroj narodnoj koje sam se uvek pridrzavala: "Uzdaj se u se i u svoje kljuse!"
Dakle: „VERBA VOLANT, SCRIPTA MANENT.“ - Reci lete, a ono sto je napisano ostaje.
Za ovih 11 godina na internetu ja sam svoju pricu ispricala... sto mi je i bio cilj. Obecala sam ti Sine: Ceo svet ce saznati sta su ti uradili dzelati u belom!
I ceo svet je saznao! Ne samo preko prvog bloga na bloger.ba koji je opet najavio gasenje od 01.01.2020. godine...
Tu su jos i blog.dnevnik.hr (otvoren 2015. kad je bloger.ba prvi put najavio gasenje) i blog.spot...
Tu su FORUMI (vise njih u BiH, u Srbiji i Hrvatskoj)...
FACEBOOK (i FB grupa koju je neko drugi, tada meni nepoznat, otvorio)...
KNJIZICA od 44 stranice A-4 formata koju sam pocetnicki uradila i stampala 2006. godine...
Obecala sam Ti sine... osveticu Te!
Osvetila sam Te, ali (koliko-toliko) legalnim, civilizovanim putem.
A bila sam spremna ici do KRAJA jer: "Osveta je ipak najsigurniji nacin da se postigne pravda" (H.F.B) - DA!
A onda je konacno doslo i "crno na belo" - "slavna" klinika UKC Tuzla je KRIVA!
Nazalost, ne po tuzilackom gonjenju po SLUZBENOJ duznosti vec po privatnoj tuzbi-parnici.
DA - papir je tu... i to je osveta - izdrzala sam tolike godine, nisam poklekla...
U suprotnom... u onoj krajnjoj osveti kako bih Ti dolazila?
Kako bi Tvoj tata i Tvoj mladji brat to podneli?
I da li bih uopste bila sposobna za to? Da li bih (bar delimicno) uspela?
Kompletno sigurno ne, ali verujem da ce se za njih sam zivot pobrinuti-cvrsto verujem (za neke vec jeste!)...
Mislila sam napisati knjigu "PRAVDA ZA DENISA" kad se (ako) sve zavrsi...
Nakon dugogodisnje iscrpljujuce pravne borbe nemam vise volje...
Kome i zasto? Zar opet prolaziti kroz sve? Ne... ne...
Ipak, dok sam ziva ponavljacu imena Tvojih dzelata i njihovih zastitnika (a kako je pravosudni forum ukinut proslog meseca, verovatno jer je bio prava arhiva pravosudnih bedastoca, obnovicu neka imena s nekim drugim linkovima):
5. Ni Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu "nije mane" - i tamo su domaci...
6. Ni o sadasnjem Glavnom tuziocu TK Tomislavu Ljubicu ne vredi trositi reci! Pogotovo kad se setimo njegove prethodne karijere advokata u skandaloznom procesu profesorima Pravnog fakulteta koji je kostao zivota Dijanu Milic. I jos nesto zanimljivo: mnogi tekstovi o njemu nestali, negativni naravno(??)...
Tako je to u ovoj Bosni i Hercegovini vec dugo, dugo, nazalost i dalje...
„Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece ugasiti ni sakriti.
Samo cu, obicno tako, jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se ociju vratiti.“ („Besmrtna pesma“)
Tisina...Tebi Lavce moje... (14 godina i 1 mesec), Tvom ujaku, dedi, baki...
Ovaj blog posvecujem svom voljenom sinu Denisu koji je zbog pogresne dijagnoze preminuo na Internoj klinici UKC-a Tuzla 25.07.2005. god. u 26-oj godini zivota.
"GRESITI JE LJUDSKI, ALI U GRESKAMA USTRAJATI OBELEZJE JE LUDAKA."