Moj Sin Denis Garagic - PRAVDA ZA DENISA
nedjelja, 22.02.2015.
DENISOVI PREKINUTI SNOVI
(post pisan 06.02.2009.) Danas, na dan kad je rodjen Denisov tata i ja, samo pet godina kasnije, zao mi je sto sam se uopste rodila. Vreme prolazi, a mene sve veci teret pritisce, gusi, bol je neizdrzljiva. Zasto? Zasto nemam svog sina kraj sebe? Sta je on bilo kome skrivio? Nikome nista! Kako preziveti, kako ici dalje, bez njega, mog ljubljenog ceda? Moj Denis... Divan mladic, prekrasna dobra dusa. Bio je omiljen u drustvu, u skoli, u komsiluku. Svi su ga voleli, i deca i stariji. Imao je puno prijatelja, sirom sveta. Iako u BiH nema blize rodbine (njegov otac je ostao rano sam, bez igde ikoga), a najbliza rodbina s moje strane je daleko, u Hrvatskoj i Srbiji, ipak, cesto na njegovom grobu zateknem cvece, svecu, poruku. Bilo je dirljivo naci poruku s ruzom od drage prijateljice iz Cazina : "Bila je cast poznavati osobu poput tebe. Predugo te nema. Tvoja prijateljica LejlaH". I jos poruka sa cvecem : "Dragi Denise, neka ti je laka zemljica. Andjeli te cuvali. Mama od Marija, Ana". "Dragi Denise, nikad te necemo zaboraviti".   Verujem da zaista nikada nece biti zaboravljen. Mnogo puta sam se iznenadila koliko ga je ljudi poznavalo. Svojom iskrenoscu, dobrotom, vecitom potrebom da pomaze drugima, ostavio je trag iza sebe, trag nezaborava. Ponosna sam sto sam njegova mama i sto je ON MOJ SIN. Denisov zivotni san i stihove sam nasla medju papirima koje je cuvao:    "Denis zauvijek zivi u Vasem srcu. Svaki otkucaj Vaseg srca svjedoci o Denisu Veliki pozdrav" Objavio/la staklena 15. Februara 2009. u 21:55 |
