nemiri

Igla i konac, kutlača i lonac
Na jedan i dva, šest nad pet
Litosfera je sva slagana ko baklava u lisnato tijesto
Složimo se
Kraj tebe mi je mjesto.

Alen Alispahić

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.

Duško Trifunović

30.01.2006. je sahranjen Duško Trifunović u Sremskim Karlovcima.

Dvostruka tvoja ruka
poseže za jabukom
mojim plodom

S mukom
doseže
do oblog vrhunca

Crva nema
nema sumnje
nagost samo i eksplozija

Bezumlje je pomisao
da nas nema
ako ima sunca

Dara Sekulić

Došlo je doba
da nam duša sve lekove zna,
i nikog, nikog ne treba,
ponosna beskrajna.

U telu nam je pobuna.
u telu nam je gađenje,
poniženje neverstvo zlo.

Došlo je doba
da nam duša sve voli i trpi.
Na najgoroj krpi sanja,
blagodari, blagosilja.

Tela nam se uznesu,
kao kamenje u nebesa.
Da pršte grme i gore
u mržnji, razočarana, u besu.

Miloš Crnjanski

reč po reč
ljubav
dan po dan
večnost
trenutak po trenutak
život

Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.


Ivo Andrić

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo

Usne koje si jednom poljubio
nisu iste usne.
Dva puta nećeš ubrati
istu ružu,
ni dotaknuti licem
isto lice.
Usne koje si dvaput poljubio
nisu iste usne.
U drugom poljupcu
još je uvek živo
sjećanje na prvi poljubac.

Zvonimir Golob

Ogolio sam te kao ružu
da bih ti vidio dušu
a nisam je našao.
Ali sve uokolo
obzorje, zemlja i more,
sve do beskraja,
ispunilo se mirisom,
neizmjernim i živim.

Zvonimir Golob

Ljubav je kavez,
Ne ptica.
Između noža i poljupca
Malo vode
I zrno žita

Zvonimir Golob

5
Saxxxxnjao sam
Zemlja me je pokrivala
Grede su zacvilele svod je popustio
Zaskočio me mrak
Zatvorio bocu izvukao uši
Bio sam Luna u ćilibaru
Mesec u mislima
Kao vazduh urezan u kamen uliven u tamu
Kao zveckanje britvom o gumeni zid
Ništa me nije bolelo
Nije bilo hladno
Nikoga nisam čuo
Uzaludan trud
Kao sto koji je sebi
Odgrizao sve četiri noge
Ustvari, nema šta mnogo da se priča
Ni suza da skoči
Disao sam uzalud

Andrej Kislovski

Noć tamna
kao Otelova ljubomora,
s mirisom lavende, borovine, mora.

Takve jedne noći padne Troja.

Takve jedne noći dođu po Lorku.

Takve jedne noći zapali se Pariz.

Takve jedne noći i nesvjesno misliš
koliko ti je noći ljubavi
ostalo.


Izet Kiko Sarajlić

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već ništa u mom životu nije bilo važno tako kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo deo mog opšteg mita
o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto
drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći; s nebom
Pločnici već su se u život kladili da si negde tu.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek poslednje bilo
je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.


Izet Kiko Sarajlić

Gledao sam kako promiču žene,
sadašnje i buduće,
pejzaži
i telegrafski stubovi,
video sam kako se bezglasno
smjenjuju noć i dan.
Iskočiću na nekoj stanici
lud od tih promena boja i linija
i javiću ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Voleo jednako kao na prvom.

Izet Kiko Sarajlić

2
Sanjao sam
One zelene zelene šume
Gde velikih stvari nema osim šume

Sanjao sam
Onu belu vrućinu tela
Kada se ponovo negde daleko rađaš

Sanjao sam
Lepotu mesa pocepane kože
Kojim se sreća malenkosti kupuje

Nije bolelo ne boli nikad neće
Soko u oku
Vuk u stomaku
Medved među nogama
Prašina blato voda u nama

Andrej Kislovski

3
Sanjao sam
Ono poznato lice
Onu toplu senku smeha
U borama oko očiju
I nož

Nepoznati nož
U poznatom osmehu
Od deset hiljada bisera
I čekanje

Čekanje
Puno neverice
U neporecivost bola
Radoznalost me vreba iza ugla
I razočarenje
U moguće i nepoznato

Andrej Kislovski

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, čovjekovo lice je za mene najjače osvjetljeni i najprivlačniji djelić koji me okružuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćutljivo i trajno, da ih više nikakav napor sjecanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj doživljaj
i kao dio sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema
kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovjekove, sve što ga drži, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovjek mašta, a što rijetko biva ili nikad neće biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na riječ ili rečenicu koja ih prati.


Ivo Andrić

Ex-voto po španskom ukusu

Madono vladarko, gradiću ze tebe
Uzvišeni oltar na dnu bednog sebe;
Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu,
Van pogleda sveta i žudnji i ruglu,
Plavetno i zlatno jedno udubljenje
Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje.
Stihovima glatkim, od čista metala,
Sa mudrim sazveždem rimâ od kristala
Krunu će da reči moje ti satvore;
O Madono smrtna, a zbog ljubomore
Varvarski i težak Plašt ću da ti krojim,
Ukrućen i postavljen sumnjama mojim,
Da ti čari krije kao oklop otkan;
Ne Biserom, nego Suzama protkan!
Haljina će biti Želja moja sušta,
Što ko talas drhti, diže se i spušta,
Trepti na grebenu, miruje u dolu
I poljupcem jednim oblači te golu.
Od mog Poštovanja cipele će lepe
Biti, da se oko stopala ti slepe
Divno ponižene, priljube se tebi
I stopala odliv ponesu u sebi.
Ne uspe li napor veštine mi spretne
Da srebrni Mesec pod noge ti metne,
Postaviću Zmiju što mi drobom plazi;
Neka peta tvoja sa porugom gazi,
Pobedna kraljice iskupljenjem plodna,
Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.
Videćeš mi Misli rasporedom Sveca
Oko tvog oltara što je prepun cveća;
Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre,
Gledaju te misli očima od vatre;
A jer sve u meni obožava, voli,
Sve će biti tamjan; u mirisnoj smoli,
Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snežni,
Penjaće se Duh moj u Pŕri, metežni
Najzad, da bi bila Marija do kraja,
Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja,
Crna slast! - od Sedam grehova ću smrtnih
Načiniti sedam oštrih noža krtih,
Ja dželat pun griže; veštinom žonglera,
Sâmo dno ću tvoje ljubavi da smeram;
Sve ću ih zabosti u trzaj tvog Srca,
U Srce što vrca, u Srce što grca.

Charles Baudelaire

(za Graćešu)

Dopusti mi da udišem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmešan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

Charles Baudelaire

Šta tu radiš devojčice
Sa tim cvećem tek uzbranim
Šta tu radiš devojko
Sa tim cvećem ne više svežim
šta tu radiš lepa ženo
sa tim cvećem koje vene
Šta tu radiš starice
sa tim cvećem davno uvelim

- Čekam pobednika

Žak Prever

Koji smo danas dan
Mi smo svi dani
Prijateljice moja
Mi smo čitav život
Ljubavi moja
Mi se volimo i mi živimo
A ne znamo šta je to život
I ne znamo šta je to dan
I ne znamo šta je to ljubav

Žak Prever

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Žak Prever

Ti si za mene savršena žena.
Definitivno te je Bog, taj Divni, Milostivi Bog
Stvarao iz ćejfa
Na istini način ni je nisam stog
Sijena.

Pa dobro, isto bi vrijedilo i da je Bog, kojim slučajem, žena.

Moj put od Slamnatog Strašila preko Pinokija
Pa do Malog Princa -
Kako je govorila mati: „Što on vazdan lufta,
a naveče pred TV – om čopa nos,
eno cijela čufta…“ -
bio je kao sve pročitane poslovice o putu.

Koračao sam

Gradovima u čijim fontanama plivaju slijepa crijeva
Noga mi desna a cipela lijeva
Do mene je onaj što strofu
do pola pjeva.

Za mene ti si savršena

Pa čak i da si obična pralja – Valja! –
A ja grba od bogalja –
Valja! –
Valja da su se naše ruke našle u dodiru.

Valjaš iza tih imena
I kada te kradem iza različitih fotografija

Ja te više nikada u životu ne želim propustiti
samo zato što ljudi izmišljaju nešto što razvija brzinu bržu od zvuka
i što se to opasno približava brzini svjetlosti.

Hoću reći da ne želim da se ikada više od mene udaljiš i ja od tebe udaljim.
( Brzinom se samo to i može postići – udaljavanje)

A približavanje traje…
Ja želim da trajemo…
I ja te želim blizu…
Blisku…

Alen Alispahić

Orson Vels je svojim znamenitim prenosom fiktivne invazije Marsovaca na Zemlju bacio Ameriku u paniku.To pored humorne ima i tamnu stranu, ni najveći pesimista ne bi mogao pretpostaviti koliko je ljudski rod ogrezao u glupost. Posle toga ni jedna, ma kako perverzna manipulacija, nije bila neizvodiva.

S.Basara

Televizija?
To svetlucavo kopile podvodača vremena

Politika?
Ta stoglava kurva lažne požrtvovanosti

Novac?
Ta šuštava ala svih surogata sreće

Ali gobleni...
Goblene ne podnosim

Andrej Kislovski

Bledim
Od strasnog mirisa pada

Pušim se
Od nepodnošljive sete postojanja

Trnem
Od metafizičkog bola beskonačnosti

Samo me jagode mogu spasti


Andrej Kislovski

Duša ti je bila
otvorena, svetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih lestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako preče
pristup tvojoj duši -
ali duša tvoja
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti beše
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gde je počinjala?
Svršavala, gde je?
I ostadoh tako
zauvek sedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

Pedro Salinas