nemiri

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone
sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje,
i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome
smo spoznali
da pripadamo jedno drugom,
i da druge istine nema.

Dragan Dragojlović

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nešto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Duško Trifunović

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće.

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala.
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više.


Duško Trifunović

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Duško Trifunović

Zatvori prozor, da mi ne odletu
noćašnje snove,
Da mi ne odlete cveće iz očiju,
Da me ne uguši tečaj ulice,
Zatvori i vrata,
Da ne čujem kako se češu
Senke o zidovima,
Da ne osetim kako curi zrak
U pepeljaru,
Zatvori oči, da me ne vidiš
Kako vrebam stihove po vazduhu,
Kako farbam reči kao prolećna jaja,
Kako izgledam stvarno,
Zatvori sve ovo
I shvatićeš da sam ja samo
Bolni kucaj tvog smrznutog
Srca.

Dušan Bajski

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

George Gordon Lord Byron

Ponekad se trgnem iz večitog sna,
Podignem karte i vidim kako se
U mojoj duši kockaju NADE.

Dušan Bajski

Providni ljudi se šetaju providnim
gradom.
Po džepovima im se vidi sitniš,
Ključevi, poneka nada,
Ulaze u providne stanove
Gde ih čekaju providne žene
Belih treptaja
U kojima se tope užarena, providna
srca.
Po sobama, u senci, srećom
Providni, kriju se pesnici
Providnih stihova.

Dušan Bajski

Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istečem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dušu.
Dođe mi ponekad
Da brojim rastajuće zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgođeni oblaci.
Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dođe mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoć).
Dođe mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do ušća,
Jer hoću da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih sećanja.

Dušan Bajski

Amforom jarko obojenom
Rob neki mračan nosi vino.
Neravan put je skriven senom,
A nebo već se puni tminom,-
I napreže on oštro oči,
U polumrak mu pogled bludi,
Da vino, preko ruba skočiv,
Ne prolije mu se na grudi.

Ja nosim tako patnje svoje,
U sudu, što odavna pun je:
Ljut otrov uspomena u njem
Pritajivši se usnuo je.
I okolnim ja idem putem,
Taj nevolje pronoseć sud,
Da kogod neopreznom rukom
Ne prolije mi ga na grud.

Fjodor Sologub

Voli me vedro k'o što voli zora,
Kada iskri smehom, kad biserom gori.
Obraduj i nadom i prozračnim snima,
I tiho zgasni u pramenju dima.
Voli me tiho, k'o što voli luna,
Bestrasna, s hladnim sjajem liskuna.
Osvetli svet moj čudo i tajnom,
Odmor na putu mračnom i beskrajnom.
Voli me prosto, k'o što voli potok,
I moj i ničiji, celovom brzotok,
Zagrli, predaj se i dalje traži.
Kad razvoliš, idi- ne boj se, ne laži.

Fjodor Sologub

Šapućem glini svoju ljubav,
Edipov kompleks,
I pitam se šta će posle mene ostati.
Za početak, suza svetlosti, odgovori mi,
Možda i neki minut ćutanja. Zavisi.
Dalje, duga sećanja,
Dva-tri ivanjska cveta
Da bi ti ukrasili venac
I trenutak večnosti,
A na kraju, ništa. Vetar.
Slučajni naprstak energije. Zavisi.
Ništa.
Valjda neće sa mnom nestati i nada -
vičem,
Zaprepašćen da i nade umiru.

O čemu ti to govoriš, pita me glina.

Dušan Bajski

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta
tako gledaš u mene?

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za trista godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću na prozor u spodobi jednog besprizornog
razrokog fotona. Posadit ću se u obliku
prašine, spale nekom s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi. Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo. Ta pusti me k sebi.

Ta pusti me već k sebi, pa pusti me već, zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ta to je
grozno dugo, pa ja ću usahnuti umrijeti umrijeti ću od
žalosti, ta molim te ipak otvori ili ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrepsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja.


Jíri Šotola

A koliko si imala ljubavnika? i gdje si sve s njima
spavala? i što su ti govorili? i kako, kako je bilo? Daj mi
mira.
čujes, daj mi mira, fućkam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiju od cipela.
pisamca o vjernoj ljubavi sakrivena po manžetama i u
policama pod rubljem, prestani,
prestani, idi već, kao nesnosnu muhu
pratim očima tvoj lik po svim
kutovima, idi,
izleti kroz prozor, nek te odnese propuh, idi, nemam vremena,
moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negdje u toj narančastoj lokvi pod svjetiljkom,
izgubi se među slovima ove glupe knjige što
je čitam.

idi, ne volim te, ništa neću, ništa te ne pitam,
to me ne zanima,

fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve, i sijed
i sijed ću te još voljeti, nozaimeisusovo

koliko,

koliko si ih imala?


Jíři Šotola

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Vladislav Petković - Dis

Svet ne postoji. To što vidimo oko sebe i nazivamo svetom, to su u stvari naše želje i nagoni, i tim željama i nagonima podsticane misli, osećanja i postupci. Kad se ugase naše želje i nagoni, nestane i sveta oko nas. Ostanemo, na žalost - mi. Još neko vreme. A to se vreme ne može ni zvati životom.

Ivo Andrić

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...


1925.
Jovan Dučić

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Karl Sandberg

Ljubavi, koliko puteva do jednog poljupca,
kakva lutajuća samoća do tebe!
Usamljeni vlakovi kotrljaju se s kišom.
U Taltalu još nije svanulo proleće.
Ali ti i ja, ljubavi, mi smo sjedinjeni,
sjedinjeni od odeće do korenja,
sjedinjeni od jeseni, vode i bokova,
sve dok ti i ja ne budemo zajedno.
Misliti da je stajalo toliko kamenja
koje nosi reka, ušće vode Boroa,
misliti da smo se, odeljeni vlakovima i narodima,
ti i ja jednostavno morali voleti,
izmešani sa svima, s muškarcima i ženama,
sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

Neruda

On nije čovek bez savesti, ali šta mu vredi kada je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza, čas zadocnjava, čas opet stane, i to nekako uvek kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. Glavno je da on, pored takvog časovnika, nikad ne zna koliko je sati.

Ivo Andrić