Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istečem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dušu.
Dođe mi ponekad
Da brojim rastajuće zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgođeni oblaci.
Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dođe mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoć).
Dođe mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do ušća,
Jer hoću da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih sećanja.
Dušan Bajski
Post je objavljen 19.12.2005. u 23:37 sati.