nemiri

Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčju od svih ostalih.

Mika Antić

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov načn letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

Mika Antić

Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

Mika Antić

PRVI DEO
I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Mika Antić

Dan sve tamniji,
noć sve sličnija danu.
Ti udaljeniji.

Desanka Maksimović

Nema te nigde,
ni u snu, ni na javi,
opusteo svet.

Desanka Maksimović

Mnogo samuješ i dugo ćutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spustene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i
kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
- Ne, oče, idem da živim.


Ivo Andrić

Ženin um ima tri tajne pregrade: jedna puna uzburkanog ženskog nespokojstva, druga, lukavstva ulepšanog dobronamernošću, sofističkog i opasnog, i najzad, treća, ljupkog nevaljalstva, divnog varanja, slatke podmuklosti.

Guy de Maupassant

Da se preljubnica na trgu kamenuje.
Ako nemadne bezgrešne sebarke
da se prva maši rukom oblutka
da se pozovu žene vlastelinke.

Ako se ni jedna od njih ne usudi
da se baci kamenom posred grudi
što ih je ljubav do greha zanela,
da se pozovu monahinje iz hrama.

Ako se ni njihova ne digne ruka
ako i one obore čela,
da se pozove i carica sama,
do trga da je doprati cela svita.

Ako se ni gospođi carici ne ushita
da se kamenom na grešnicu baci,
neka zažmure straže i dželati,
neka puste osuđenu da beži
kuda je vode koraci,
neka niko ne trči da je vrati.

Desanka Maksimović

...A čovjek prema vasioni sitniji je nego mrav. I zašto bi postojao samo čovjek i njegov način mišljena? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojaće i bez nas. Hoće li svega nestati ako svi ljudi pomru? Neće. Sve će ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas neće biti. Mnogo je tajni kojima se ne možemo ni pribliziti, a kamoli ih razjasniti. A možda je najveća tajna smrt, tajna i užas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas. Sačekuje nas na nekom ćosku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije.

Meša Selimović

Ti, tajna mog oka,
mili i jedini u duši, ćutnja na usnama,
tepanje samoće kroz nepreglednu
daljinu srca,
gde sam te srela iznenada, ne znajući
da te sudbina šalje,
gde sam te brala po suncu i po rosi,
moj muški cvete u bolu zore međ
vetrovima,
evo se klanjam tvome mirisu i tvome
trnu,
i glasu što me vodi da ne zalutam,
i senci koju sam upila pa živim u
prisutnosti
odvojenoj nadom i snagom molitava.

Evo te veličam, slugo i gospodaru
mojih godina,
čežnjo u koju sam uronila i zaustavila
vreme,
strepnjo što te šapućem svakog
trenutka,
svetlosti u kojoj se palim i gasim
kao svitac iznad pšeničnog polja,
kroz koje leto korača ponosno i stameno
kao ti kroz moje srce, kroz moj život.

Dragan Dragojlović

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji ...

Meša Selimović

5
Sećanje jesam,
i njegovi noćni leptiri
i igra njina
oko usamljenog u srcu plamena,
koja se ni pred zoru ne smiri.
Sećanje jesam,
i potamnelo zlato njegovih ikona
i večernja njegova zvona
koja se u meni čuju
i kad ih niko ne potresa.
Sećanje jesam,
i njegova noćašnja opela
i bodilja jasika
i misli sumornih duga prela.

Desanka Maksimović

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Vasko Popa

Nemam protivotrova,
moram ustupiti ispred guje.
U oblacima sam krila pogubila,
uzmaći moram
ispred oluje i vihora.
Oreole tuge nosim sure,
skloniti se moram
daleko ispred radosna stvora.
Pomutili mi se zenica biljuri,
ustuknuti moram ispred duge.
Ni u što tvrdo ne verujem,
skloniti se moram
ispred svačijih zvona.
Nema ljubavi u koju ne posumnjam,
moram se kloniti njena bezumlja.
Ne nosim obrazine preko lika,
ustupiti moram ispred cinika.
Tajge proleća nisu mi srcu sklone,
moram ga poneti
na zvezdu kosti čeone.

Desanka Maksimović

Moje misli nisu u skladu
Sa matematikom sile.
Moje ruke su prazne,
Srce na levoj strani,
A misli u glavi.

Dušan Bajski

Pelen jesam,
na koji leptiri nikad ne sleću
jer je taman,
na koji pčele ne padaju
jer je gorak,
koji devojkama nije o pojasu
jer nesreću nosi,
u čijem se bokorju ševe ne gnezde
jer je sumoran,
kom jaganjci ne prilaze da ga pasu.

Desanka Maksimović

Čim se spusi mrak
ulica stavi o grlo
nisku dukata.

Desanka Maksimović

Velika usta ima tama,
progutala je celu ulicu.

Desanka Maksimović

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

Vasko Popa

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje


Vasko Popa

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko —

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje, i razume ...

Jovan Dučić

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja

Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima

Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi

I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama

U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Vasko Popa

Dok je ona njega već duže vreme posmatrala, on nju jedva da je primećivao. Kada je ona izgovorila njegovu, netom zaboravljenu, misao: "Nikad se ne zna šta odnosi dan, a šta donosi noć. Kad naslutiš - biće rano, a kad saznaš - već kasno je!", zagledao se u njene zamišljene oči, a zatim i ugledao figure vuka i orla ispred nje.

"Nudim ti budućnost", rekla je: "Vuk predstavlja slobodu izbora, a orao slobodu delanja. Pre negoli se odlučiš, reci mi nešto. Ako u mojoj duši obitava noć, a u mome snu vlada mrak, šta je u mojim očima?"

"Nevidelo", reče on posegnuvši za figurom orla. Ispruživši ruku, ispostavlja se da je ono što je, koliko tren ranije, smatrao javom bio san.

U njegovoj ruci je podrhtavala figura orla.


Nenad Krga

pogodit ćemo se jednom
o kakav će to sudar biti!
veliki prasak

i ništa više neće biti
kao što je bilo

poklopit ćemo se jednom
i ništa neće viriti
nepokriveno
ni najmanji naš dio
ni sa koje strane

sve će biti na svojem mjestu
i kada budem
znao da se tu više
nema što
sjest ću u tvoje toplo krilo

o to će biti mekano!


Goran Bogunović