Ti, tajna mog oka,
mili i jedini u duši, ćutnja na usnama,
tepanje samoće kroz nepreglednu
daljinu srca,
gde sam te srela iznenada, ne znajući
da te sudbina šalje,
gde sam te brala po suncu i po rosi,
moj muški cvete u bolu zore međ
vetrovima,
evo se klanjam tvome mirisu i tvome
trnu,
i glasu što me vodi da ne zalutam,
i senci koju sam upila pa živim u
prisutnosti
odvojenoj nadom i snagom molitava.
Evo te veličam, slugo i gospodaru
mojih godina,
čežnjo u koju sam uronila i zaustavila
vreme,
strepnjo što te šapućem svakog
trenutka,
svetlosti u kojoj se palim i gasim
kao svitac iznad pšeničnog polja,
kroz koje leto korača ponosno i stameno
kao ti kroz moje srce, kroz moj život.
Dragan Dragojlović
Post je objavljen 19.10.2005. u 22:06 sati.