nemiri

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

Branko Miljković

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...


Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.


Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.


Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski

Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići.Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek.Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.
Ivo Andrić

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Mika Antić

Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati čista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik, a
vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

Mika Antić

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

Mika Antić

Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost.Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti.Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu.Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato dopušta sve, i najoprečnije mogućnosti.
Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

Ivo Andrić

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Mika Antić

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mika Antić

I najzad, svejedno jesmo li razumjeli ili nismo
drvo koje nas dozivaše.
Ako ono zna neku riječ i ako mi znamo neku riječ
koja je jedina ostala visoka
u toj poplavi, jedina pošteđena u zlu svakidašnjem.
Vjetar će štititi drvo, a drvo sačuvati riječ
da nam je preda jednoga dana, da nam je vrati
čistu i visoku zauvijek.

Vesna Parun

...počeo sam da razmišljam o onome što niko nije domislio do kraja, a što niko, kad sazri, ne ispušta iz misli: šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnome putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Meša Selimović

Upitao sam se, ne bi li bilo bolje prekinuti ovo pisanje, da sve ne bude teže nego što jest. Jer ako ono neobjašnjivim putevima izvlači iz mene čak i što nisam htio da kažem, što nije bila moja misao, ili je moja nepoznata misao što se skrivala u mraku mene, ulovljena uzbuđenjem, osjećanjem koje me više ne sluša, šejtanski posao, i možda bi najbolje bilo slomiti trščano pero pažljivo zarezano na vrhu, prosuti divit na kamenu ploču pred tekijom, neka me crnom mrljom podsjeca da se nikad više ne prihvatim magije što budi zle duhove. Pobuna! Je li to samo riječ, ili je misao? Ako je misao, onda je moja misao, ili moja zabluda. Ako je zabluda, teško meni; ako je istina, teško meni još više.

Meša Selimović

Kako su ljudi nesavršeni. U svemu. Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi u drugom čovjeku u laži. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj ništa ne znam. Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom.
Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali.


Meša Selimović

- Ali, doktore, ja sam zaista samo pio kafu s njom.
Ne volim kad me oslovljavaju sa "doktore". Nisam doktor, posao mi je samo da spasavam njihove propale brakove.
- Jesi, pio si kafu, ali kad sam ja došla soc je u šoljicama bio suv, a ti si sa onom kurvom...
Oštro je podigao ruku prema njoj i ona se trgla i ućutala. Nekako je postala još sitnija i mršavija, virila je postiđeno ispod duge i ravne crne kose koja joj je prekrivala dve trećine lica. Morao sam da se umešam.
- Ne možete ovde tako da se ponašate. Sedite tamo, molim vas... tako. Da čujem još jednom, šta se dogodilo.
- Pio sam kafu sa onom studentkinjom iz prizemnlja, i ova je došla i počela da sikće...
- Ne pitam vas, pitam vašu ženu.
- Pa šta da vam pričam, ispričala sam vam. Kad sam ušla samo su se smejali, a ona nije htela ni sise da pokrije preda mnom. Duvala je dim u vis i samo tako, smejala se.
- Ma samo smo pili...
Grubo sam ga prekinuo, više nikakvih obzira nisam imao prema njemu. Bilo mi je žao te sitne žene, uništene gomilom kompleksa koje je njen muž podgrevao. Eto, morala je i da poredi svoje mršave, čini mi se nepostojeće grudi sa grudima na koje je neka studentkinja bila ponosna. Obratio sam se direktno njoj.
- I šta je onda bilo?
- Onda joj je on rekao da se obuče i ona je otišla, a onda eto šta da vam kažem...
Tankim prstima je sklonila kosu sa levog obraza i pokazala mi nekoliko plavih modrica i jednu ljubičastu sa podlivom, odmah pored slepoočnice. A onda je sklonila kosu i sa desne strane lica.
- Ma ne bijem ja nju mnogo, doktore, nego njoj lako izlaze modrice.

Voja Antonić

Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko
jer takvu stvoru
doziveti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe
mora umeti da oprosti
onom ko mu podmeće klopke i zamke,
i one će se pretvoriti
u kočije i lađe
i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo
mora se radovati kao laste,
mora mu biti dato
da može i zaplakati obilato
i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda
mora verovati da ona postoje
u svetu svuda,
da pokraj zvezda što ih vidimo
i nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati međ' glasovima
koji dopiru do naseg uha
u tiho veče
da ih još isto toliko ima,
da i pesma za koju nemamo sluha,
svaki čas ukraj nas proteče.

Ko hoće da doživi čudo
ne sme zgaziti na stazi mrava,
ne sme kamenom ptice da tuče,
jer od dvoraca gde čudo spava,
ta nežna bića čuvaju ključe.

Desanka Maksimović

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

Voja Antonić

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

Momo Kapor

Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim.
A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.
Ko raskinut đerdan,snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.
Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele sto proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje...
Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.
No misao moja nije tako bela,
U meni se budi opet čežnja stara,
I šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.
I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele.

Milan Rakić

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakić

Ima u jeziku izraza koji samo po sebi tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plijene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te riječi izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi, i još češće od žena iz naroda kad govore o jakom uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.
Hvatam te riječi kao slučajno bačene i srećno nađene dragocjenosti, plovim neko vrijeme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svjetove oko sebe.
Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja. A poslije, poslije ostaje - zaborav....


Ivo Andrić

Mnogo samuješ i dugo ćutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spustene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i
kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
- Ne, oče, idem da živim.


Ivo Andrić

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stradanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Dučić

Čovek nikad ne može mrzeti neprijatelja neznalicu koliko neprijatelja razvratnika.Neprijatelj iz neznanja nije toliko odvratan koliko neprijatelj iz pokvarenosti.
Mi postajemo neprijatelj jednom čoveku kada poznamo njegove zle osobine a ne poznamo njegove dobre osobine.I mi postajemo prijatelj jednom čoveku, kada uočimo njegove dobre osobine a previdimo njegove zle osobine.
Jačina našeg prijateljstva i neprijateljstva prema ljudima, dakle, ne zavisi od tih ljudi nego od nas samih, - od našeg poznanja i naše uočljivosti.

Sv.Nikolaj Velimirović

Ne poneti se mudrošću.
Ni tuđom, jer nije tvoja.
Ni svojom, jer čim si se poneo, znači da je nemaš mnogo.
Nijedna lampa ne gori dok se ne doleva.
Sve se lampe mogu napuniti, a lampa mudrosti nikad.

Sveti Nikolaj Velimirović