nemiri

Neka vam naredne godine nešto i padne sa neba, ne morate sve zaslužiti.
Sretna Vam Nova godina.

Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu.
Šta je ljiljan među trnjem, to je draga moja među devojkama.
Šta je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima; želeh hlad njen, i sedoh, i rod je njen sladak grlu mom.
Uvede me u kuću gde je gozba, a zastava mu je ljubav k meni.
Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
Glas dragog mog; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova.
Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.
Progovori dragi moj i reče mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.
Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme peva nju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.
Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.
Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu.
Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
Dok zahladi dan i senke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdeljenim.

Kada me je slagao prvi put, poverovala sam mu. Kada me je slagao drugi put, poverovala sam mu. Treći put, takođe.
Godinama smo već zajedno. Ja mu i dalje verujem, ali je on prestao da laže.

Dragana Manojlović

* Verujem, jer je apsurdno

Neko te ima noćas...

Sve ima svoje
I vatra i led
U kap se spoje
I čemer i med
Sve ima svoje
Vrlina i greh
Tuge postoje da bi
Prizvale smeh...

Sve ima svoje
Kad mrzne i vri
Kad menja boje
Kad vene i zri
Sve ima svoje
Početak i kraj
Tame postoje da bi
Prizvale sjaj...

Đorđe Balašević

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".
Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.
Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".
Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.
A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

Momo Kapor

Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reči i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!...

Momo Kapor

U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.
Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.
Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.
- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

Voja Antonić

Uzak je rečnik za sve misli,
Za sve snove beskrajne,
Izmišljotine svemira,
Takozvani čovek,
Takozvana "mislilačka materija".
I možda je baš zato,
Svemir,
Predvidevši zablude i zločine,
Sakrio čoveku od oka
Ključ večnosti.

Dušan Bajski

Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istečem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dušu.
Dođe mi ponekad
Da brojim rastajuće zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgođeni oblaci.
Dođe mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dođe mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoć).
Dođe mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do ušća,
Jer hoću da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih sećanja.

Dušan Bajski

Ne pitajte kako izgleda
Nakićen sveti magarac.
Ne znam. To je samo reč. Ne važi.
Važno je kako sam ja svoj život nakitio
Belim noćima,
Nemirnim mislima,
Duginim ćutanjima
Oslonjen o dvoje.

Dušan Bajski

A, ipak, ostala je u njemu iz mladosti i još uvek je živa i jaka potreba smeha i želja za igrom, ona "luda žica" koju odavno niko ne dodiruje, ali koja ponekad sama zazvuči i odjekne.To je jedna od onih pojava koje život čine složenijim i starenje težim i bolnijim.

Ivo Andrić

"Žene su kao deca, ne pitaj ih, ne izazivaj prkos, rasturiće se oblak sam od sebe ako se praviš da ne vidiš."

Meša Selimović

Sretan Božić svima.

Ljudi su skloni da ono što im je nepoznato, i što ne umeju da objasne, tumače poznatim.Da nestrpljivi, čak i najvažnije odgovore traže u skromnim spremištima svojih oskudnih znanja, ili u vrtoglavim bezdanima svojih želja i plašnji.

Ljiljana Habjanović-Đurović

Život nije promena već trajanje.Promene su nered i zato protiv života.Ni rđav put nije lako napustiti, a ako je dobar, zašto bi ga menjao?

Meša Selimović

Opasno je kada se čovek nađe sam, okružen tišinom tuđeg neprisustva, više je strahova i čudnih razgovora sa sobom.Nekad teško podnosim ovu usamljenost, a nekad mi je draža od svega, ne bih je dao nizašto.

Meša Selimović

Ljudi ne vole zlo, pa ipak ga podnose.Kad bi zlo i surovost bili dovoljno pametni da znaju granicu do koje smeju da se nameću, da ne izazivaju ogorčenje, dugo bi trajali.Ružna je to misao, ali izgleda da je tačna, ljudi se teško pokreću dok mogu da žive podnošljivo, tek kada im postane suviše teško, kad počnu da tonu, počinju da misle i da se otimaju.

M.Selimović

Ima časova kad pred duhom, jasnošću munje, sine sva strahovita nepravda društva i njegova poretka.
Ima istina koje su stare, svagdanje i otrcane dugim ponavljanjem, ali kad te istine sinu čoveku pred očima nekazivane i nenaglašavane, nego ocrtane na šutnji jednog strahovitog časa, odigrane među živim ljudima, tada te stare oveštale istine dobivaju nov i strahovit lik i žive u duši našoj kao vječna i bolna misao.

M.Selimović

Zaljubljujemo se bezglavo,
povlačimo se
u davno zaboravljena korita,
doznajemo šta je električni osigurač,
otkrivamo stare, požutele
fotografije,
dedinu tamburu s jednom žicom
i očev iznošen stari kožuh.
Shvatamo da smo živeli
i da je život kvadrat na kvadrat,
otkrivamo da se naša vatra gasi
i da nas čeka Tajna večera
za Velikim stolom.
Večera bez tajni,
jer su već sve tajne
krilo - "peruška"
za čišćenje mrvica sa
stola.

Dušan Bajski

Izgubio sam besmrtnost
U trenutku kada sam, kao
Dete,
Poželeo da postanem veliki
Čovek.

Dušan Bajski

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!
Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Mika Antić

Zašto volim tako sve ono što mine,
I radost, i bole? S kakvom željom tamnom
Ja lakomo slušam taj glas iz daljine,
I pogledam na put koji osta za mnom?

Kakva je to veza izmeđ duše sada,
I tih dana što su protekli, ko voda?
Zašto većma volim veče koje pada,
No purpurnu kišu iz jutarnjeg svoda?

Često mi se čini da ko noćna plima,
Sve u meni šumi od spomena sivi:
I da mi je srce prepuno, i ima
Strah da ide dalje i da što doživi.

Jovan Dučić

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko —

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje, i razume ...

Jovan Dučić

reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

kad bih još jednom
mogao da volim...

da l bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Miloš Crnjanski

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
…
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje"
...
"Sve bi se jednim imenom zvalo.
Đački.
I ženski.
I naivno.
Jedino bi se muški i mangupski prezivalo".

Mika Antić

Život je dug i mučan,kako da ga prebrodim, kad na mene naiđe umor i želja smrti...
-Nasloni glavu na čije rame, sij njivu i hrani svoju djecu, potrpi i život će proći.

M.Selimović

Živimo od iluzija,
od njih i ginemo.

Ivo Andrić

Sav utonuo u patnju, samo se pitam da li ću izići iz ovog mračnog vira koji ovako povremeno zavitla oko mene splet mojih rođenih misli, sećanja, slutnja, nagađanja i predviđanja.Nada kaže: da, sve ostalo govori: ne.Između toga da i toga ne prolazi vreme koje bi trebalo da je mera mog života, a u stvari nije drugo do mera moje patnje.
Tako i sada, dok se savijam između dva kamena smrtonosnog žrvnja - da i ne - želim i očekujem druge dane, za koje bih s pravom mogao kazati da su dani mog života.

Ivo Andrić

Svet ne postoji.To što vidimo oko sebe i nazivamo svetom, to su u stvari naše želje i nagoni, i tim željama i nagonima podsticane misli, osećanja i postupci.Kad se ugase naše želje i nagoni, nestane i sveta oko nas.Ostanemo, na žalost - mi.Još neko vreme.A to se vreme ne može ni zvati životom.

Ivo Andrić

Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čeznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jos došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Branko Miljković

Početak traganja za bićem
Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

Branko Miljković

Kao munja bez grmljavine.
Tiho.
Ti tamo, ja ovde, bezimeni.
Tvoj pogled Yin i moj pogled Yang,
Sastanak dveju energija,
Kosmički sudar,
Čuje se samo eho u mojem srcu.
Približi se, dušo!
(Opet moja muška, balkanska nežnost)
A možda nije lepo...
Ali, ipak,
Ja sam Riba, Konj i Lipa
I volim da se valjam po ljubavi
Kao podne u svetlosti,
Hteo bih da te dodirnem, da te milujem
platonski, da ti lik zalepim
Za san, da te poljubim
Makar u dlan, da te zovem
Zvezda i da umrem
Iz ljubavi, iz ljubavi...
Jer iz ljubavi sam se rodio,
Iz kosmičke ljubavi.
Dođi, zvezdo...!

Dušan Bajski

Zamišljam ravnicu -
- leglo moje gline,
mislim da su zvezdane kiše
najpravedniji suci
za moje sadašnje i buduće greške.
San mi je u zvezdama.

Dušan Bajski

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Vasko Popa

11.

Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose
i ulicama hodam ne hraneći se, tih,
kruh mi ne daje snage i zbunjuje me zora,
tražim tekući zvuk tvojih koraka u danu.
Izgladnjeo sam za tvojim smijehom što klizi,
za tvojim rukama boje bijesne žitnice,
gladan sam blijedog kamena tvojih noktiju,
želim ti jesti kožu od netaknuta badema.
Želim jesti munju izgorjelu u tvojoj ljepoti,
nos koji vlada na tvome oholom licu,
želim jesti nestalnu sjenu tvojih trepavica
i gladan idem i vraćam se njušeci sumrak
tražeći te, tražeći tvoje toplo srce
kao neka puma u samoci Quitratue.

Neruda

Šta radiš kada imaš problem ili neku želju?
- Donosim odluku, brzo.
- Kakve su te odluke?
- Bez izuzetka pogrešne.
- To je loše!
- Ne, ako je pogrešna odluka i dalje vodi napred, pa makar i ukrivo.
- Kako si odlučio da napraviš ove stranice?
- Brzo, bez mnogo premišljanja.
- Da li je i ta odluka bila pogrešna?
- Da. Bez sumnje.
- To je loše!
- Procena je tvoja. Linkovi su na levoj strani.
- Ako odlučim da pročitam, kako da znam da neću pogrešiti?
- Ne razmišljaj dugo, odluči odmah. A greška je već napravljena...

Zoran Horvat

Desi se: da se začudim,
kad me iznenada rastuže:
kišica plaha,
il jedna smeđa dečija glava
u koju se zagledam duže.

Desi se da se probudim,
od noćna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
što kuca jako.

I kad se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prošla,
pa se stresem.

Crnjanski

O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim
da ostavim za sobom
moje tužne misli
u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja
primetim dosadu lutalicu...

O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.

Crnjanski

Hladno mi je od lišća na ramenima
i pahuljica u kostima,
Užasava me krik noći
izgubljen u nepovrat
i dani rođeni u krvavom jutru.
Hladno mi je od rascvetanih klinova u
jelovoj šumi
i gline mirisnih jabuka,
Muči me tačnost tramvaja i
aparati za merenje nesna i
meci srca u ušima, a
ipak,
volim poslednji trenutak, nama darovan od
bogova,
poslednji let kapaka, beskrajnost oka.

Dušan Bajski

Grčki novac se zove drakula.
Izraelci su napravili zlatno tele jer nisu imali zlata da naprave kravu.
Stanovnik Atene se zove Ateist.
Francuska nacionalna himna je Majoneza.
Reka Rajna teče vodoravno od Basela, a onda uspravno...
Livingston je nazvao Viktorijine slapove po Elizabeti.
Hindusi su rodom iz Indije. Oni nose turbine na glavi.
Harlem je mesto gde Turci drže sve svoje žene.
Geografska dužina i širina veoma su korisne. Pretpostavimo da se čovjek davi. Dovoljno je da vikne na kojoj je širini i dužini, i mi ga možemo naći.
Mnogo atoma zajedno zovu se monokli.
Kada promatrate pomračenje Sunca, nikad ne gledajte u Sunce. Mogu se koristiti i zatamnjene naočare da bi se posmatrala pomračina, ali je potreban oprez i nikad ne smete stajati preblizu!!!
Razlika izmedu vazduha i vode jest u tome što vazduh moze postati vlažniji, a voda ne.
Plin koji izlazi je veoma opasan za ljudska bića, pa sledeći experiment sme izvesti samo profesor.
Četiri su simptoma prehlade. Dva sam zaboravio, a dva su toliko poznata da ih je suvišno spominjati.
Da bi se bilo dobra medicinska sestra, mora biti potpuno sterilna.
Neke su krave veoma opasne, osobito bik.
Sva su stvorenja nesavršene životinje. Samo je čovjek savrsena životinja.
Kad se moj mlađi brat rodio morali su ga staviti u akumulator.

Srednjoškolci...
Smešno ili tužno?

Ne poneti se mudrošću.
Ni tuđom, jer nije tvoja.
Ni svojom, jer čim si se poneo, znači da je nemaš mnogo.
Nijedna lampa ne gori dok se ne doleva.
Sve se lampe mogu napuniti, a lampa sa mudrosti nikad.

Sv.Nikolaj Velimirović
O ljudskoj mudrost započeo je zaratustra...

Čovek nikad ne može mrzeti neprijatelja neznalicu koliko neprijatelja razvratnika.Neprijatelj iz neznanja nije toliko odvratan koliko neprijatelj iz pokvarenosti.
Mi postajemo neprijatelj jednom čoveku kada poznamo njegove zle osobine a ne poznamo njegove dobre osobine.I mi postajemo prijatelj jednom čoveku, kada uočimo njegove dobre osobine a previdimo njegove zle osobine.
Jačina našeg prijateljstva i neprijateljstva prema ljudima, dakle, ne zavisi od tih ljudi nego od nas samih, - od našeg poznanja i naše uočljivosti.
Sv.Nikolaj Velimirović

Ponekad i bez poznanja dobiješ prijatelja...kao ja što dobih...

-Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugo, bili zadovoljni, ili čak srećni...
-Pa onda zašto?
-Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.

Ivo Andrić

I odjednom čudno se nešto dogodilo,
kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika
i reka široko potekla,
i krišom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo:
u visokom nebu čuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo,
pticu koje nije nikad bilo.

Desanka Maksimović

Sakata dva zraka
Slepo sunce vode

Jutro je u pečalbi
S one strane neba
Nije na svome pragu

Podne je nisko palo
Vucara se s munjama
Nikad nije kod kuće

Veče u svet otišlo
S posteljom na leđima
Prosi na nekoj zvezdi

Raširenih ruku
samo je noć izišla
U susret slepom suncu

Vasko Popa

Zbogom svijete u snovima što zriš.
Tvoj život nalik tajni, gasne
u mom oku. Radosti, ti vriš
tuđim predvečerjem a glasne

uzdahe ove i ne slutiš. Moje oči,
utjeha patnika, tek jesen kasnu
naslute, ispranu od suza i bola. Noći,
skrati mi ove muke barem u snu.

Suza je moja uvijek sama,
srce vječno u slutnji, a tama
bolest koju sam odavno odbolovo.

Možda zaista nikada neće
zasjati tanani oreol sreće
nad mojim životom ni iz čega
što sam kovo.

Borivoje Đokić

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Mika Antić

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

mika

*

Svu noć je kiša padala.

Da li znate kako je
svu noć slušati romon o prozore
i ne moći usniti?


Kiša, ko mati, tiho pjeva
a sna nema tek misli kišne noći.

Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka - bol?

Ivo Andrić

Rasklopio sam krila,
Poleteo ka nebu,
Hteo da uhvatim
Čarobni horizont
Koji uvek beži, juri.
Taj beli, crni, crveni,
Jorgovanski horizont!
Nikada nisam verovao
Da je toliko čaroban.
Kako se samo poneh mišlju
Da ću ga uhvatiti?
Ko je još ideal uhvatio!

Dušan Bajski

Danas sam bio tako veseo!
A sad? Gle, jedva dišem,
sa osmehom mutnim, umorno.

Daleko, negde, iza škotskih obala,
diže se, iz mora, modro stenje,
tako grdno, tako pusto, sumorno.

Ja ga se setih! Ja ga vidim!
Njegova modrina mrsi mi dušu,
i mene obuzima grozna jeza,
i neka, beskrajna, žalost.

Predosećano, u Beogradu, 1920.
Miloš Crnjanski

Tražim neki lik,
Crepovi neba u vodi.
Očima oči tražim,
Usijane zvezde u travi.
Tražim neka usta,
Užaren mesečev srp.
Tražim ruku da me zagrli
Oko struka sveta.
A, nema te.
Nema.
Nema.
Nema.
Jer si nestala
pre rođenja.

Dušan Bajski

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.

Jovan Dučić

Strah me je tebe
za moje promišljene reči,
Strah me je sebe
Za moje nepromišljene reči,
Strah me je noći
i tame i magle
i bele topole.
Drhtim sa zrakom u ruci
i suncem u srcu.
Strah me je sopstvene senke
i zelenila i plavog neba,
Strah me je straha
i istine gole.

Dušan Bajski