Mosor2

Gosti: književnik Laszlo Vegel, antropolog Ivan Čolović, pisac Bora Ćosić, putnik Pavle Rak
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

...

Svetlana Lukić: Za početak, slušate književnika Laszla Vegela, koji je napustio svoj rodni Novi Sad. Već osam meseci je u Berlinu, tamo piše i mi se nadamo da hoće, ali je sasvim moguće da se više neće vraćati u ove krajeve. Sa Laszlom Vegelom u Berlinu je razgovarao Ivan Kuzminović.

Laszlo Vegel: Sa ove distance gledam Srbiju sa više humora, a manje besa. Kada čovek ne prisustvuje svakodnevnim mukama jedne sredine, on bolje vidi osnovni tok, a to je neprekidna repriza. To je kao da gleda pozorišnu predstavu i onda počinje jedna scena koja se stalno ponavlja. Donošenje novog ustava ili ovi izbori su pravi deja vu; ono što je već bilo ponovo se odigrava, malo modifikovano, malo levo ili malo desno. To iz daljine deluje pomalo komično, ali ako čovek ozbiljno promisli, zaista je tragično. I ta dva osećanja se mešaju u čoveku. Ova lična impresija nije samo moja. Mnogim ljudima koje srećem je žao što stalno gledaju reprizu iste farsične scene, pune tuge i melanholije. Srbija je jedna država i jedno društvo koje stalno ponavlja već odigranu ulogu. U društvu se nije desilo ništa što bi bitno pomerilo rezultate izbora koji dolaze. Kada bi ta vlada imala jednu racionalniju ekonomsku politiku i jasan, nedvosmislen politički program, društvo bi reklo - ne promenama ili bi reklo - da, i želimo ih još više. Ali sve što vlada kaže da je uradila je to da stojimo na nultoj tački, i to sigurno i stabilno. Sa te nulte tačke ne može se ni na jednu stranu učiniti odlučujući korak. Mislim da na tim izborima neće biti ni pobednika ni gubitnika, nego će se ponoviti isto što je bilo i ranije.

Biti na nultoj tački je komotno za generaciju koja sada vlada, ali to će biti jako veliki gubitak za mlađe generacije. Društvo sada, na toj nultoj tački, uzima kredit od budućnosti, koji će buduće generacije morati da vrate. Generacija koja sada vlada neće ništa vraćati, ona će se nekako izvući. Ona nudi strategiju da se preživi, ali na čiji račun? Generacija koja sada ima 10, 20 godina ili deca koja se tek rađaju, oni će morati sa kamatama da vrate ovo što sada drugi troše. Ovi roditelji ne troše mnogo, ne može se reći da su oni rasipnici. Ne, i oni preživljavaju ovo vreme, i oni su siromašni, ali siromašni koji ne žele da stvaraju bogatstvo, nego žele da ostanu siromašni. Oni na to siromaštvo uzimaju kredit, kojim zadužuju svoju decu. To je tužno u toj priči, da nekoliko generacija za koje se već može reći da su gubitničke zbog izgubljenih ratova, čine gubitnicima svoje novo pokolenje. To je jedna dramatična spirala. Pojedinci koji jasno misle, to kažu u Srbiji, ali to su marginalne grupe. Ne postoji centralna politička snaga, a još manje vlada, koja bi imala smelosti da započne jedan otvoreni dijalog sa društvom o tome šta možemo, a šta ne možemo da učinimo. A vlada tome služi, da nam kaže kakve su naše realne privredne, kulturne, političke mogućnosti.

Mnogi misle da je tema suočavanje sa prošlošću iznuđena politička tema, koja postoji zbog inostranstva. Ne, to je tema koja je potrebna novim generacijama, da bi društvo jasno moglo da izabere alternativu. To suočavanje danas više i ne bi bilo suočavanje sa prošlošću, nego sa budućnošću. Svaka alternativa ima korene u prošlosti i bez jasne svesti o tome šta je bilo, neće biti ni suočavanja sa budućnošću. To je najveći problem Srbije – njena budućnost je pod znakom pitanja, a to niko ne sme da kaže. Niko ne sme da kaže da ovo tapkanje, iščekivanje, život od danas do sutra, stalno prolongiranje problema u današnjoj Evropi mnogo košta. Ne govorim o političkoj i moralnoj, nego o čisto ekonomskoj ceni. Svet zaista juri napred i vremena u kojima živimo ni meni nisu baš simpatična, ali svet juri, a mi kasnimo. Nemci kažu da su u velikom zakašnjenju, Amerikanci se hvataju za glavu - zakasnili smo, a u Srbiji se kaže - imamo vremena. To je prosto nerazumljivo, znate, mi stalno nešto čekamo. Čekamo nove izbore ili čekamo da se promeni svetski poredak, da Kina valjda uđe u Evropu. Kroz taj diskurs provejava uverenje da će doći neki mesija. A znate, mesija nikada neće doći.

Danas teritorija uopšte nije najvažnija stvar na svetu. Mnoge države su zapostavile neke svoje teritorije, zato što im se više ne isplate i drže ih samo formalno, a uzimaju neke druge teritorije, koje formalno nisu njihove. Da je bilo mašte i sposobnost da se vidi alternativa početkom devedesetih, Srbija je mogla da ne izgubi skoro ništa, a dobije skoro sve. Ona je ipak bila ekonomski najjača u regionu, trebalo je samo da odustane od svojih formalno-pravnih opsesija i pokuša da zadobije ekonomsku i kulturnu moć. Očito je da velesile više ne žele da direktno rukovode regionima i da bi to rado prepustile takozvanim srednjim regionalnim silama. E sad, ko će biti ta srednja sila u našem regionu, još je prerano govoriti. Ali Srbija je imala šansu da igra značajnu ulogu na prostoru bivše Jugoslavije. Ona je tu imala i neki humani kapital, jer toliko kuđena multikulturalnost Jugoslavije sada je veliki kapital u svetu.

Ovih dana u Berlinu je održana velika konferencija pod nazivom Duša Evrope, kojoj je prisustvovalo sedam ministara kulture iz evropskih zemalja. Okupljeni političari najčešće su citirali Umberta Eka, italijanskog književnika, koji je rekao da je jezik Evrope - prevod. On tu nije mislio na prevodilačku literaturu, nego je hteo da kaže da svaki Evropljanin u svojoj glavi nosi jednu prevodilačku mašinu. Kulture i jezici u Evropi se neprekidno mešaju i to je postalo ne samo kulturno nego i ekonomsko bogatstvo Evrope. Šveđani znaju da to što svi oni odlično znaju engleski i nemački više vredi nego novootkriveni rudnik zlata. I Srbija ima to bogatstvo, jer ima manjine, ali ona nije koristila taj kapital, nego je koristila oružje, koje joj je donelo poraz.

Sve generacije, od devedesete na ovamo su nekako izgubljene, rascepkane. Kod mladih postoji postmiloševićevski miloševićizam i postšešeljevski šešeljizam. Oni ne mogu da izađu iz okvira sveta u koji su upali. To je jedan pogled na svet zasnovan na ideologiji nemoći i defanzivnoj strategiji - ne damo se, nikom se ne damo, ne damo se svetu, ne damo se globalizmu, ne damo se novom svetskom poretku i tako dalje. Čak i ako je čovek kritičar globalizma i novog svetskog poretka, on mora da primeti da je to jako uzan i pasivan program, koji ne vodi nikuda. U Srbiji se nije pojavila prevratnička generacija i kada se pojavi mlad političar, on nema generacijsku legitimacijsku osnovu i utapa se u staru garnituru. Današnji političari su većinom socijalizovani u jednopartijskom sistemu i kroz tranziciju se prolazi bez solidnog tranzicijskog kapitala. Tako su se promene u Srbiji od jednopartijskog u višepartijski sistem desile pod kišobranom nacionalizma, a ne slobode i demokratije. I čim je stvoren višepartijski sistem, počeo je rat i to je deformisalo i višepartijski sistem i ljude koji su s najboljim namerama ušli u to, ali iz te klopke nije bilo izlaza bez tranzicijskog kapitala. Ja mislim da tranzicijski kapital počinje da se gradi na veoma čvrstoj odluci da se priključite Evropi. Bez toga, ni jedna tranzicija ne može da se izvede korektno.

Pogledajte samo primer Rumunije. Ona je posle pada Čaušeskua imala velike ekonomske teškoće i stajala je mnogo slabije nego Srbija. Ali kada im je postalo jasno da žele da uđu u Evropu, kada je ta odluka doneta čvrsto i jedinstveno, i u opoziciji i u vladajućim partijama, šta se desilo - rumunska ekonomija je počela da se menja i popravlja. Isto to se desilo sa Slovačkom i zato kažem da unutrašnja odluka jedne države i društva bitno utiče na ekonomsku situaciju. Znači, to je jako subjektivna stvar, ali to kako društvo sebe oseća, takva će biti i njegova ekonomija. E, to naša tranzicijska elita nikada nije umela, nego neki tvrde da ni ne treba da ulazimo u Evropu, drugi misle da treba, ali nekakvim zaobilaznim putevima, taktizerski, treći se verbalno jako zalažu za Evropsku uniju, ali ne čine ništa da se to dogodi, a tek jedna marginalna grupa misli da je samo to naš put. Mi treba da donesemo tu odluku i onda će ekonomija početi da se popravlja.

Demokratska stranka nažalost nije radila dovoljno na tom putu koji simbolizuje Zoran Đinđić. Da sam u njihovoj predizbornoj kampanji prepoznao iskrenu političku, unutrašnju odluku da se DS vrati na Đinđićevu liniju, prvi bih to pozdravio. To bi bilo dobro i za društvo i za Demokratsku stranku. Ali kod njih ne osećam tu revitalizaciju Đinđićevih namera, više osećam kapitalizaciju njegovog imena. To ipak u krajnjem ishodu može dati dobar rezultat, u slučaju da samo članstvo Demokratske stranke, koje je ipak najdragoceniji deo ovog društva, nekako dođe do saznanja da je Đinđićevo delo zaista njihova velika vrednost. Ako se to dogodi i počne da u budućnosti utiče na rukovodstvo te stranke, onda se slažem sa njihovom kampanjom.

Boris Tadić želi da spoji nespojivo, on oseća da se takvom retorikom ne može voditi nikakva borba, ali on je upotrebljava i dovodi sebe u politički vakuum. On postaje skeptični borac izložen kritikama sa svih strana. Njega kritikuju i pristalice moderne političke tehnologije i pristalice staromodne ratničke tehnologije. On će pre ili kasnije morati da se opredeli. Politika ne može da se gradi u vakuumu i nemogućem spoju ratoborne retorike i skeptične vizije. Njegov diskurs se trenutno ne razlikuje od Koštuničinog, ali to nije samo njegov problem, to je problem Demokratske stranke. Nije se ona toliko cepala zbog pojedinih ljudi, nego je ona sama uvek bila dvosmislena stranka. Đinđić je želeo da nadvlada tu dvosmislenost svojom vizijom moderne Srbije. Posle njegovog ubistva, Tadić je ostao sa starim dvosmislenostima. On nije imao državničkog formata da ih nadvlada, a možda ni u samoj partiji više nema dovoljno energije za to. Tako da u Demokratskoj stranci latentno postoji više partija i ne bih se začudio kada bi ponovo došlo do formiranja nove partije, koja bi se odvojila od Demokratske.

Trenutne prilike odgovaraju velikim političkim kompromisima velikih partija. Imali smo kompromis u vezi sa Kosovom, kada je doneta deklaracija i kompromis u vezi sa ustavom. Znate, sa malim nacionalizmom čovek može privremeno da zadobije jedan birački sloj, ali tu političar ima alternativu: ili da održi reč i iz dana u dan ide ka većem i većem nacionalizmu ili da razočara svoje nove birače i izgubi ih u situaciji kada su ga već napustili njegovi stari glasači. Teorija malog nacionalizma je u suštini pesimistička u odnosu na srpsko društvo. Oni koji kažu da sa malim nacionalizmom možemo da pridobijemo društvo ili većinu, u stvari imaju veoma loše mišljenje o tom društvu, pa misle da se nekom dvoličnošću ono može pridobiti - malo ćemo se praviti da smo kao oni, ali mi nismo zaista takvi. Zato je svakoj logičnoj politici koja računa na dugu stazu bolje da otvoreno kaže svoj stav.

Radikali delom uspevaju zbog socijalne demagogije, a s druge strane zato što jasno kažu šta hoće. Čovek može da se s tim ne slaže i ja se ne slažem, ali oni koji veruju u tu partiju kažu - nas ta partija nikada nije prevarila. U tome je deo njihove snage, znate, i to može da privuče i neke ljude koji se ne slažu potpuno s tim, ali sama činjenica da oni u političkom smislu ne igraju prevarantsku ulogu vezuje ljude kojima je dosta kontradiktornosti u partijskim govorima, ljude koji traže jednostavno formulisanu rečenicu i konsekventan stav. I znate, na ljude ponekad više utiču takvi psihološki elementi nego politički program. Jasno mi je da partije taktiziraju i da je to deo njihove borbe, ali ponekad one previše taktiziraju i građanima to postaje sumnjivo. Taktika treba da bude elegantna i nevidljiva, ako već govorimo o nekom političkom pragmatizmu. Ako se taktika stalno vidi, ta opcija gubi privlačnost. Ne kažem da je to uvek dobro, ali glasač voli one ljude i one partije koji zaista veruju u ono što propovedaju. To ponekad može biti i opasno, jer može se propovedati i zlo i ljudi će poverovati i u zlo. Samo kažem da je samopoštovanje jako bitno za političare i partije. Za ovih šest godina, teorija malog nacionalizma je doživela poraz, jer teorija malog nacionalizma spada u teoriju velikog nacionalizma.

U rasvetljavanju okolnosti ubistva Đinđića najvažnije je videti šta se u Srbiji događalo pre tog ubistva. Meni je tu najvažnija tačka izlazak do zuba naoružanih Crvenih beretki na drumove. Ratno vozilo nije deo uniforme, kao što ni lekari ne izlaze da štrajkuju sa najskupljim skenerom. Ali nije o tome reč. Pitanje je da li je Koštunica bio saglasan s tim da oni izađu ili nije bio saglasan. Do danas, on nam nije jasno i glasno odgovorio na to pitanje. Možda ih je on podržao iz dobre namere, ali ja nikada ne govorim o ljudskim namerama, nego želim da govorim o činjenicama. A činjenica je da predsednik nije bio siguran kako da postupi u času kada jedna specijalna jedinica okupira drum i preti vladi, što je onda pretnja ustavu. Predsednik republike treba da brani ustav, ne oružjem, ali sa punom moralnom čvrstinom i ne sme da dozvoli da bilo ko vređa taj ustav. Ako nemamo takvog predsednika, a takvog predsednika u datom slučaju nismo imali, stvara se haos. Prema tome, sudovi neka rade u tom procesu šta god da rade, a društvo i političke elite treba da raščiste šta je radio predsednik republike u datom trenutku.