just keep walking....and breathe.
12.06.2006., ponedjeljak
|
U snu je prebacila ruku preko mene i tada sam shvatio da sam sretan zapravo. Iako je hrkala. U zadnjih par godina, kada maštam, to se odvija na meni neobičan način. Ili su mi maštanja toliko apstraktna da ih je nemoguće pretočiti u riječi ili se formuliraju u trećem licu. Zašto pobogu u trećem licu? Tko još, osim Ćire i Mamića, razmišlja u trećem licu? Strašno nešto. No, pustimo to. Mislim da nikada nisam pisala ovako rano. Mislim da se nikada nisam ustala ovako rano. Kakav je ritam mojih rečenica? Ja nisam tip osobe koja će pomisliti: ˝Za tri dana bit ću sretna˝. Nekada kažem da sam jela grah a jela sam zelje. Ili nešto slično tome. Glupa laž koja mi nipošto ne podiže rejting. Nikako ne znam hrvatsku riječ za rejting. Možda sam čak i njoj nekada rekla da sam jela pire krumpir a bilo je riječi o tjestenini. Probudila sam se jutros znajući da noć nisam provela u krevetu nego lutajući ulicama ali nije bilo dokaza za to. Kasnije sam ustanovila izgrebane noge i lice na jednom mjestu. Nisam to učinila u krevetu. Noću izlazim kroz zidove sobe. Ono malo vremena što sam spavala usnula sam san. Često sanjam jako dobrog prijatelja kako nema noge. Nikada nije isti san. Nekako se nastavljaju jedan na drugi. I on nikada nema noge. Ali nije u onim uobičajenim kolicima već u nekim drvenim. Onakvima kakve bi imao Broj Jedan, recimo. Zbunjuje me taj san strašno. I bojim se da znam zašto. Ali nije tako očito objašnjenje kako bi se dalo pomisliti. Bole me stopala pa zaključujem da sam puno hodala. Trčala možda. Bosa. |
