MODESTI BLEJZ

Pa vam to onda izgleda otprilike ovako:
-Ej baba di si?
-A ko je to?
-Ja san baba, ja.
-Dođi bliže da te baba vidi. (a da stojiš bliže diro bi joj nosom čelo)
-Ja sam baba, ja.
-A biće moja…. Mare?
-Ma nije Mare, ja sam baba!
-A biće moja…. Ane?
-Ma nije Ane, ja sam baba!
-A biće moja…. Ive?
-Ma nije Ive, ja sam baba – Ja!
-A TI SI! Dobroje, nemoj babi zamirit.
I onda krene poljubac, koji onako slikovito rečeno izgleda kao da vam puž balavac mili po licu, jer baba već odavno nema zube već samo rasklimano zubalo, no to nju nimalo ne sprečava da se prepredeno raduje takovoj posebnoj vrsti pozdrava. Ona jedva čeka da joj netko naivan naleti pa da ga zabali, osim ako taj ima bradu (jer bradate baba ne voli baliti jer je škakljaju), ali to je već druga priča. Uglavnom, shvatili ste – moja je baba ćorava da ćoravija ne može biti.
I sad vi zdravo rezonirate, tko bi njoj kao takovoj dao išta krpati? Ehe, ali u tome i je stvar! Njoj nitko ni ne daje iglu, konac i krpe, ali to njoj ne predstavlja prepreku – ona se uvijek pobrine da štogoda za krpanje nađe! Pa čak i kada ništa nije poderano.
Naime moja ćorava baba i ne primijećuje malešne poderotine i rupice na gaćama, majicama ili čarapama, to je za nju mačji kašalj - ona primijećuje samo one rupetine koje su dovoljno velike da se kroz njih može provući glava, noga ili ruka. Pa se nerijetko desi da pri odlasku u polje, stric, njeno najmlađe dite, a inače čovjek i sam odavno dida, radnu majicu ne može navući preko glave, jer je pogodite što – poznat netko zakrpao otvor za glavu! Ili pak ne može provuć ruku jer je kućna krojačica zakrpala čarapu za rukav ! Ili ne može navući nogavicu jer je opet poznat netko ´stručno´ zakrpao obe nogavice skupa!
Pa onda nastane galama:
-Šta si išla krpat jesan ti reka da ne krpaš?!?
-A nemereš tako rasparano u poje! (ne može ona svoje ´dite´ pustit od sramote takoga van kuće, ts-ts)
-Iđen u poje a ne u grad! Šta ću sad s ovon majom – mogu je bacit ća?!
-Ajde sinko ne pizdi!