vikendarenje

Jedna od stvari koja mi je nedostajala kad sam došla ovdje živjeti definitvino je bio auto. Najprije sam izjegavala razmišljati o tome jer mi je Zagreb bio totalna nepoznanica. Kad sam se ušemila u sve tramvajske linije, pomišljala sam o autu, al tramvajski pravci i ovi drugi su ponešto različiti. A i križanja u gradu veličine Zagreba nisu baš prosta. Nakon nekog vremena sam se oslobodila, posudila bih u prijatelja auto, nije bilo većih problema (osim jednom u rotoru, al šta se može, 2 kruga više manje). Počela sam raditi raznorazne kombinacije kako da skupim dovoljno love za auto. Dovoljno za auto koje će voziti iduće 3-4 godine, a neće trošiti goriva kao mlažnjak. Dakle kad sam izvukla sve moguće kombinacije, spajala, prespajala, dodala i oduzela - shvatila sam da iduće 2 godine moja kupnja auta i nije nešto vjerojatno.
Nije da mi treba auto za ići na posao, auto mi treba za slobodno vrijeme - za kavu u Samoboru, za šoping u Jankomiru, za otići na ručak vikendom na Svetice bez da izgubim 2 sata na raznorazna presjedanja.
Posa mi je najmanja briga. Iako, sad kad su bile ove malčice niže temperature (ono, nije da je bilo -20, bilo je -15, dok je u splitu bilo 3-4), a obzirom da imam đuskat 10ak minuta do tramvaja (dobro šta sam unajmila stan u tramvajskoj zoni, šta bi tek bilo da nisam) poželila bih da imam auto samo da me baci do stanice.
I tako, ovih hladnih dana, hodam ja ka i obično oko 7:25, malo bržim korakom jer naravno kasnim. Nervozna ka i svako jutro koje mi svane prije 9 uri. Poluzatvorenih očiju. I nešto mi udara ravno u mozak kššš-kšššššš-kššš. Otvorim oči, ne vidim baš puno. Kššš-kššš. Otvorim oči i pogledam bolje po parkingu. Vidin jadne ljude, koji su iz kuće izašli vjerojatno još u 7, kako stružu led sa šoferšajbe. Gledam i ne vjerujem. Mislim se - glupačo pa ti bi auto, a ti si u 7 još u krevetu. Na parkingu 50ak auta i 30ak ljudi. Svaki ima drukčiji strugač. I svak gleda u svoju šoferšajbu. Pomislim na tren - pa ok, bar jedan od egzotičnih načina da upoznaš svog susjeda. Al vidim da nema tu previše socijalizacije. 7ipo je, ljudi stružu led i smrzaju se, ne vjerujem da su baš za čašicu razgovora. Dođem do stanice i pomislim - jesu li ostrugali led?
E da, da u Zagrebu kupim novo auto, defintivno bih morala kupiti i garažu. Nekako sam napokon shvatila onu "limeni ljubimac".

Volim živit sama. Mislim, nije da volim biti usamljena, al život solo mi skroz odgovara. Svoj komod, svoj mir.
Biti sam i biti usamljen dva su različita pojma.
Usamljena se ne osjećam. Barem ne u Zagrebu. Kad odem doma i zabilježim još jednu subotu u 2006oj godini za još nečiji pir, e onda me to malo baci u depru. Ne samo da me to baci u depru, nego će me ta ovogodišnja đuskanja na «Daj zapleši Linđo», «Otvor ženo kapiju» i ostale pirske poskočice baciti u popriličan trošak. A najave za 2007. su još i gore. Oduvjek sam znala da postoji razlika selo-grad kad je riječ o godinama za ženidbu/udaju, al činjenica je da postoji razlika i Split/Zagreb. Zato se ja u Zagrebu osjećam dobro, mlado. Naravno, neće ni to potrajati vječno. Kad buden vidila da mi ovdje kolegice na poslu razmišljaju o udaji, bit će vrijeme za još jednu seobu. Recimo u New York ;)

Zna se što znači vikend – nakon onog krajnje uzbudljivog zagrebačkog, išla sam doma. Izaći, proživiti.
Glupa sam više jer se mrcvarim u tim autobusima. Opet danas imam noge pune modrica, ukočen vrat i kufer za raspakirati kao da sam išla 10 dana na Polineziju.
Vikend ko vikend, izađeš viditi drage ljude, vidit neke koje nisi vidio godinama, vidit šta ima novo. Ne očekuješ baš da ćeš vidit lice koje pokušavaš 3 godine zaboraviti, ne očekuješ jer ga nisi viđa ni dok te živili u istom gradu. Dobro da smo oboje popili, pa su rečenice nekako i složene.
Bilo je lipo uvuć se ponovo u onaj topao, mekan zagrljaj, čut da još uvik pamti kad mi je rođendan. Nakon toga izmjenit par ironičnih šala, čisto da održimo onaj stari dugogodišnji ritam. Bar nam je spuštanje uvik dobro išlo, ljutnje nikad nije bilo.
Na zadnju foru reka je «a, znaš kako se kaže». Da, znam kako se kaže... Odgovor smo rekli u isti glas...

e da
male stvari čovika vesele
Ne bi toga ni bila toliko svjesna da nisam pred dvoznamenkasti broj mjeseci odlučila Split zamjenit Zagrebom. Dijelom i zbog posla. Dijelom i zbog promjene. Čisto onako.
Puno se teže uklopiti u novu sredinu kad je faks iza tebe i kad si ograničen sa brojem ljudi koje poznaješ.
Al, ok, nema veze, druželjubiva sam ja, prilagodljiva. Nađem par srodnih duša, izvučen neke stare veze iz naftalina, ubacim brojeve u mobitel. Al nemoš, da ga (prostiš) jebeš složit doooobar vikend u Zagrebu. Naravno da onda svaki drugi se pakiram i idem u Split. Jadno je kada ti je vrhunac zabave izlazak u Splitu. A Zagreb pruža više - ej, nije bitno ko pruže više, bitno je koliko tebi treba. Bitno je koliko uzmeš od toga šta je pruženo.
Pred neka 2 mjeseca bilo mi je strašno napeto otići na jednu izložbu. Vrbovala sam znane i neznane, poslovne i one druge prijatelje i ništa. OK. Došla zima, ja bi malo zimskih radosti - zovi, dozivaj, moli, kumi - ništa. Ok, odem u Split na klizanje (koja tragedija, odem u SPLIT!!! na klizanje).
Ništa, prošli praznici, nova godina, novi život, nove radne pobjede. Imala sam tako dobro isplaniran vikend. Al očito znam premalo ljudi sa putovnicom- adio Graz. Onda je ispalo da znam premalo ljudi koji vole snig - adio Sljeme. Al kad sam skužila da znam premalo ljudi koji vole na suncu ispijati kavu - e pa u pizdu materinu!!
Šta, u Zagrebu je sunce tako često pa ne triba iskoristit moment? Naravno da je 70% ljudi šta su danas na Jarunu ispijali kavu - iz Dalmacije. Male stvari čovika vesele. A treba znat uživat u malim stvarima ;)