Zna se što znači vikend – nakon onog krajnje uzbudljivog zagrebačkog, išla sam doma. Izaći, proživiti.
Glupa sam više jer se mrcvarim u tim autobusima. Opet danas imam noge pune modrica, ukočen vrat i kufer za raspakirati kao da sam išla 10 dana na Polineziju.
Vikend ko vikend, izađeš viditi drage ljude, vidit neke koje nisi vidio godinama, vidit šta ima novo. Ne očekuješ baš da ćeš vidit lice koje pokušavaš 3 godine zaboraviti, ne očekuješ jer ga nisi viđa ni dok te živili u istom gradu. Dobro da smo oboje popili, pa su rečenice nekako i složene.
Bilo je lipo uvuć se ponovo u onaj topao, mekan zagrljaj, čut da još uvik pamti kad mi je rođendan. Nakon toga izmjenit par ironičnih šala, čisto da održimo onaj stari dugogodišnji ritam. Bar nam je spuštanje uvik dobro išlo, ljutnje nikad nije bilo.
Na zadnju foru reka je «a, znaš kako se kaže». Da, znam kako se kaže... Odgovor smo rekli u isti glas...