Kad pokušam shvatiti što hoću od života, Pitam se po bezbroj mnogo puta Što to hoću od života, Kao derviš zapleten u čaroban vrtlog Pitam i plešem i plešem i pitam, U tom okretu bez obećanog kraja Uzgajam nadu Da ću prepoznati tren prije nego se stropoštam U indiferentnost: Ponekad računam na drugoga, Ponekad na Boga, Ponekad samo na Eustahijev kanal, Ali nikad na samu sebe, Jer Na neki način sve što jesam Jest samo taj vrtlog plesa I pitanja, Zauvijek možda |