Zagrebem nokte o površinu stvarnosti, Ne čujem, Iako znam da grebem dublje od sjaja, Toliko je toga što uspijevam previdjeti Jer nemam vremena Za podizanje pogleda, Ja sam Nevina, Dobro odležano bijelo u nijansama francuskog hrasta, Kao maslac s travama, Zapinjem u grlu, a topim se u ustima, Što misliš, koliko mi je godina? Izbroji od jedan do deset, Stanemo li svi kad nam ponestane nula? Mnoštvo , pogleda, Prozora, Previda. Mnoštvo. Stvarnost ima toliko slojeva, A nokti su mi izgrebani, raslojeni. Osim kad ih se gleda iz daljine. Ne približavaj se. |