|
Evo što se dogodilo. Postojala je ta jedna djevojka sa kojom sam se družio prije nego što je otišla na more. Pet dana. Drugi dan smo se poljubili, tri dana se nastavili ljubit, i bilo je super. Bilo je novo. Moglo se u svim točkama karakterizirati kao nešto fantastično što bi moglo izrast u nešto fantastično. Međutua, ljeto je bilo pred nama i znali smo oboje što to znači. Da je ljeto, kvragu, i da su šanse velke da će tih 5 dana nestat u sjaju ljetnih dana, mojih u manjem broju njenih u večem. Ona je otišla. Ja sam otišao. I od tad nadalje samo se dopisujemo. Razgovaramo preko interneta. Smješkamo se. U jednom doduše trenutku kreten u meni nije imao što pametnije za radit pa je napravio ono što sam već pisao dva posta prije ovoga naslova "a peice of cake". Da ne rezimiram stare događaje vračam se u ovaj, ovaj danas kad smo konačno sjeli ja i ona na pivu (ona kavu) i da bi mi konačno ona rekla da se na moru zaljubila i da bi konačno balon koji se povećavao iznad moje glave puknuo u saznanju da ne, ipak neće biti apsolutno ništa. Tu su se karte vrtile u krug. Jedna je bila "budimo prijatelji". Ne. Neću se pretvarati da sam ti prijatelj kad te samo želim ljubit, u nadi da ćeš se jedan dan odljubit od tog svog i vratit se meni u ruke. Karta "jer jako si mi drag" samo me je razjebala. Očito ti nisam dovoljno drag. Karta "ti si super i imaš potencijala" me razjebala još više. Hvala ti na obzervaciji. Što, sad nećemo više razgovarati? Ne. Zašto? Već sam ti rekao što mislim o tome. Neću se pretvarati da je drugačije da bi tebi bilo lakše. Nemoj, ne želim da radiš išta što ti nije po tvom, samo radi ono što želiš. To više ne mogu... Žao mi je (nije to rekla, ne sjećam se što je al se sjećam što sam rekao nakon toga). Želim da ti bude žao. Želim da te kopka, želim da razmišljaš o tome i da razmišljaš kako si propustila nešto što je moglo bit baš lijepo. ( da, to sam rekao. Ja sam jebeno đubre ponekad. ) Nemoj mi to radit, već sam sto puta razmišljala o što bi bilo kad bi bilo, i... I dobro, odabrala si. Je bi ga. Ja sam mislila da ćeš doći do mene. I tu mi je valjda sjelo. Nisam došao do nje. Nisam sjeo u bus i otišao je ljubit. Nisam. Ostao sam na festivalu i gledao filmove. Možda mi zapravo uopće nije stalo. Možda je balon iznad moje glave napumpan lažnim emocijama, očekivanjima, produktima višegodišnje samoće i prokletog Davida Graya i njegove this years love had better last. Neće, je bi ga. Ali možda nije ni trebala. Možda bi puklo za tri tjedna, tko će ga znat. Prestani pretvatati ovo u neku meladramatičnu pizdariju jer to to nije, samo djevojka koja se zaljubila i momka kojem je povrijeđen ego. Nije u tome bit, znaš? Negu o ćemu? U tome da sam ovaj put, zaista, ali zaista bio spreman dati sve o sebe za tebe. Ali nisi, jelda? Kad nisam? Kada nisi došao do mene. Nisam, ne. Pa što onda očekuješ od mene? Još jednu priliku valjda. Dajem ti je, ali si u odjebao. Kad? U razgovoru kojeg smo stvarno vodili! Ovaj razgovor nismo, jelda? Ne, ovo je ono što si trebao reći. Jel kasno? Za što? Za još jednu priliku? Ali ja tražim još jednu priliku od svakoga u zadnje vrijeme. Kakve zadnje jebene prilike? Pokaži što si i ne cendraj. Da, to sam ja kad pišem o sebi. Bolja osoba. U stvarnom životu nikad nisam ovakav. Tražio sam još jednu priliku od benda, točnije od jednog člana koji sad polako postaje vampir. To je sasvim druga priča ali sam i od njega tražio tu još jednu priliku. Za što? Da budeš drugačiji? Ne, da budem bolji. Pa budi bolji, što će ti još jedna prilika za to? Jer sam sav od riječi, nikakav od akcije. Onda radi na tome, za to imaš šansa koliko hoćeš. Kada sam joj rekao da ode (bravo mustro sad ju imaš) otišla je. Ja sam sjedio tamo sam među ljudima koji su počeli pričati sada kada su prestali slušati moje histeriziranje. Sjedim i mislim si ej jel mogu opet? Ono opet, da dođem opet, da sjednem opet da se sve to dogodi opet, samo bolje? Sjedim i razmišljam da je ovo prvo i zadnje mjesto gdje smo se ona i ja vidjeli. Tu smo se ljubakali prije nego što je otišla. Tu je otišla. Samo odlazi od mene. Ja samo ostajem. I nedjem za njom. Zašto zaboga nejdem za njom? Sad, jebote, digni se i trči i nađi ju i zagrli ju i ne znam, poljubi ili nešto! Jebo me pas nosit ću laptop sa sobom i pisati o događajima koji su se neposredno odvijali. Da sam ovo pisao tada, sada bi se digao i napravio nešto. Ali što da sada napravim? Da se dignem i trčim po gradu bos dok je ne nađem? Da je nazovem? Ne znam je bi ga. Što da radim? Da joj kupim cvijeće? Da što, da se borim za što? Ništa od ovoga mi nije prolazilo tada kroz glavu dok sam sjedio tamo kada je otišla. Tada sam samo bio depresivan. I razjeban. Nije mi padalo na pamet a je i ona tako. Mojom zaslugom, mislim da sam se ponjeo bolje nikada ne bi došlo do ovoga. Sjedim tam i šutim i gubim ju. Korak po korak. Kada sam se konačno sigao već je bila doma, listajući knjigu rukama kojima me dodirnula da me ušutka pa sam joj rekao da me pusti i izvukao ruku od nje ( bahati glupi klinac ). I bio sam okej. Koracao sam do šanka i bio sam okej. Nisam osjećao baš ništa. Bio sam nakljukan svim tim emocijama koje stvaram kada ne želim osjećati ništa. I dolazim do šanka, stavim račune na njega, curka pogleda na njih, veli dvadesetiosam, i kada je u tom trenutku, ali baš u tom jebenom trenutku, počelo svirati Wonderwall, ja sam se rasplakao. Stojim na šanku i plačem. Curka ne kuži i pita kak mi je bilo na moru, jesam li se odmorio. Ja cmizdrim. Dam joj lovu i odem. Hodam do bicikla i zapravo želim stati i poslušati pjesmu do onog djela kada kaže maybe, maybe youll gona be the one that saves me. Jer to je ono čemu sam se nadao. Da će me ova spasiti. Podsjetilo me to na još jedan prekid prije par godina kada mi je djevojka krenula govoriti da nisam ja nego je ona, i kada je DJ, valjda iz solidarnosti, pustio Loser od Becka. Ona prekida samnom a svira Loser. Ne seri. Bilokakva diverzija, digresija pomagala mi je u tom trenutku hoda do bicikla da ne razmišljam o kako sam je zaboga uspio izgubiti. Urla na mene " bogati ti si zaljubljen u ideju mene, ne u mene " a ja urlam natrag " ali ideja tebe je tako prokleto lijepa ". Nikad mi se nijedna ideja nije toliko dojmila. Sjednem na bicikl, suze padaju na stolicu, ja crtam smajlija mokrim prstom. Odlazim do prijateljice plakat. Plakao sam pola minute. Pojeli smo sladoled i ja sam otišao doma. Sada ću joj dat link od bloga. Žicala me za njega ranije i nisam joj ga dao. Ne znam što mislim postić sa time. Možda samo da se nekako nađemo u digitalnom obliku. Možda čisto da joj vratim onaj poljubac kojeg mi je dala kad je otišla. Poljubila me u kosu i otišla. Reko nije fer, ja tebe nisam poljubio...  |
| < | kolovoz, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
