|
Dva relativno turbulentna leta prema Zagrebu dovela su u upit moju paniku, koja se kao preplašeni peso sakrila iza nečije noge i pravila se da je nama taj tren kada sam je pogledao. Ne, nisam ja, rekla je. Iskreno, usrao sam se ko grlica kad je prvi počeo padati i dizati i treskati se nesigurno, dok su zvukovi oko mene dobivali i gubili na intenzitetu, jaki šum, tihi šum, nešto se pali, nešto se gasi. Ubrzo sam osjetio poznate trzaje i ukočenost u rukama, trbuhu i nogama, i znao sam da paničarim. Nije pomoglo ni to što su svi oko mene bili i više nego skulirani i mirni, pa čak ni kad mi je otac usmjerio pažnju na križaljke, novine, slušalice i ostale sitnice sa kojima su ostali punili sate dok ne sletimo. Shvatio sam da se ne mogu cijeniti više kao osobu koja bi htjela misliti da je dobra i hrabra i pametna. Shvatio sam da je bolja osoba ono što želim biti. Ali zaista ne želim otvarati knjige i gajiti tuđa razmišljanja, niti ponašati se neskladno vlastitim emocijama. Moram sam početi raditi na sebi kao glinenim monstrumom koji nije strašan jer ga tvoje ruke kroje. Moram sam biti u situacijama koje me uče biti boljom osobom, i ponajviše, moram naučiti mir. Bio sam u Svetoj Zemlji, tamo sam bio. Gledao sam dvoje ljudi koji su veseljem upijali sve korake Isusove, dok sam ja tražio iste i gledao u plavo nebo. Ne, nisam nezahvalan, i drago mi je da sam doživio što sam doživio i naučio što sam naučio, ali nekako imam dojam da nisam u potpunosti siguran što sam točno doživio i naučio. To je kao u matematici kada nemaš pravu formulu kraj sebe na nekom šalabahteru kojeg si stvarao u pripremi. Ne možeš dalje bez improvizacije, pa gdje god puklo. Ono što jesam siguran da sam primijetio, i drago mi je što jesam, su Isusove ruke koje gotovo na svakoj ikoni imaju istu gestu sa prstima, i nekako sam siguran da signifiraju mir. To je taj mir koji tražim. Mir da bez obzira na sve možeš biti miran. Miran sa sobom. Mislim da je važno prvo biti zadovoljan sa sobom. Ili je to kvaka 22, ne može jedno bez drugoga a oboje mora prvo? Tko će ga znat. Postoji djevojka za koju sam pokušao ignorirati koliko je slatka i zgodna i moj tip kad mi je rekla da je velika stvar što sam uopće spremam prihvatiti svoje mane i raditi na njima. Volio bi misliti da je to tako, ali mislim da je to više ljenost nego samospoznaja. Svi nekako znaju što su. Nitko nekako ne rade na tome. Možda su svi oko mene jednostavno zadovoljni sa njima. Pa, blago njima. Veli sused kojeg sam upravo izmislio da mnogi od njih ne znaju točno što je to biti zadovoljan pa se ponašaju u skladu tuđih očekivanja. No ajde, što god ih veseli. Toliko pitanja, toliko odgovora. Ne, nisam od odgovora. Ja pišem da filtriram misli, a kad razmišljam postovi su kao ovaj. Ne znam kakav je ovaj ali draži su mi oni drugi.  |
| < | svibanj, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
