Maybe baby...

Od zadnjega posta, nije se ništa promijenilo.
Već i ptice na grani znaju da ja i M. radimo već duže vrijeme na bebici.
Znaju da i mnoge dane već odavno gubim na odjelu Humane reprodukcije u Rijeci.
Imam osjećaj da sam već tamo pa kao doma.
Valjda je to tako kada se negdje navikneš redovno skoro svakodnevno odlaziti, čekati, sjediti i pokušati se nekako zabaviti.
To je nekako postalo vrijeme za mene, kada mogu pročitati i istraživati na internetu ili uzeti knjigu u ruke i pročitati je, nešto što nisam napravila- hm ima već jako dugooo.
Jednako tako već sam postala besramna, pa dolazim u trenirci, na što se moja sestrična jednom prilikom kada je išla sa mnom da mi radi društvo,užasnula.
"Kako možeš takva ići u bolnicu, pa tamo ima ljudi??"
"Mislim ono molim te, za poludnevno čekanje na klupi svaki dan, i praktičnost da se što prije i lakše skineš i obučeš, postaneš jako komotan i moš mislit kako ti je do sređivanja.
Molim te, pa ne idem na bal idem u bolnicu, j...mi se. Uspjeh je što se nakon svega ustanem toliko rano i dođem počešljana."
Za vas koji se zgražate kao i moja sestrična-baš me briga.
Ne, nisam prestala mariti za svoj izgled.
Dokaz tome je da se i dalje sredim i dam si truda i ljepše se našminkati kada radim s klijentima i idem na sastanke i predavanja.
Inače malo maskare uvrh glave, i živile meni traperice, trenirke i tenisice. Magični TTT. Hahahaha
Moji trenutni interesi i prioriteti u životu su sasvim drugačiji, i smatram lickanje i mickanje kako ja to kažem daleko od potrebnoga.
Nemojte kada to kažem, me zamisliti masne kose, neopranu, u poderanoj ofucanoj odjeći i sl.
Mislim nisam klošarka.
Samo nisam u modernim cipelicama, peticama, haljinicama i sl., sa ful makeupom koji je ono ko fol "nude look".
Nikada nisam bila ona koja prati trendove, nego ona koja ih stvara.
Nikada nisam bila kao svi ostali klonovi, nego u potpunosti drugačija.
Nikada nisam bila jedna od onih koja se izgubi u masi.
Ne, ja sam ona koja nosi kričavo rozu košulju u masi ljudi na predavanju.
Ja sam ona koju ne možeš, ne primjetiti.
Da, bila sam takva tada i ostala sam takva i sada.
Ja sam i ona koja u moru ozbiljnih faca, se smije jer eto, uvijek pa i sada nađem razloga za smijeh.
Ako ga ja ne mogu naći, M. će se za to pobrinuti jer zna moju tajnu- da sam jako škakljiva.SHHHH

Ja znam da ma koliko težak život bio, koliko god ja plakala u svojim trenutcima slabosti, moj M.će uvijek biti tu da me poškaklja i nasmije, da će pronaći neki način da me nasmije i oraspoloži.
I u takvim trenutcima ga najviše volim, kada mi sve krene nizbrdo.
Ma, volim ga ja i u onim sretnim i bezbrižnima.
Volim ga i kada se posvadimo, jer ja sam luda od hormona i smeta mi svaka sitnica koju je napravio ili nije napravio.
Ali puno više ga volim kada ode sa mnom u bolnicu, ne zato jer mora nego samo zato da mi radi društvo, iako mu ja kažem da ne treba i iako znam da će mu biti užasno dosadno.

Nakon skoro svakodnevnoga hodočašćenja u bolnicu, kada ti skoro postane domaća atmosfera jer već i znaš sve ženskice koje hodočaste s tobom, kada više nemaš srama, pa se čak i koji put zaboraviš obrijati jer je i tebi sad svejedno kao i njima jel imas malo dlakave noge i micicu il ne, dođe ti i da napraviš pauzu od svega.

Srećom da postoje male pauze između postupaka, pa uspiješ i odmoriti i mozak na pašu.
A opet to je i vrijeme čekanja.
Čekanje na ultimativnu sreću koju želiš i nadaš se, ona male dvije crtice na testu.
Ili još jedno razočaranje kada pokaže samo jednu.

Ona ista gore spomenuta sestrična, koja je kritizirala moj bolnica look isto tako uporno tvrdi da sam jako negativna jer sam suzdržana u emocijama.
Pitam se kakva bi ona bila, nakon silnih testova na trudnoću koji su pokazali jednu crticu.
Nada je tu, ali optimizam opada.
Tako pokazuju moji statistički podatci.
Ja tvrdim da sam samo realna, a ne negativna.
Mislim da kažem da vodim razgovore sama sa sobom, svojim jajnicima i maternicom, svi će pomisliti da sam luda i odlijepila. JELDA???
Zato to radim samo kada sam sama, i nema nikoga u blizini.

Uglavnom još jedna od nuspojava ovoga procesa uz to što se otuđiš od ljudi i prijatelja, jer ti se ne da slušati ista pitanja iznova "Kada će bebica? Jesi trudna? Šta doktori kažu?" i onih klišej izjava "Ma dogoditi će se, nemoj se uzrujavati, sve u svoje vrijeme.Kada se najmanje nadaš će se dogoditi.", je i to da postaneš lagano socijalno neosjetljiv za tuđe osjećaje.
Pa ti kažu da si postala bitch.
Ili sam to samo možda ja. Jer sam i bila lagana bitch i prije ovoga svega.
Moguće.
Poanta svega je da u ovakvim procesima zanemariš sve i posvetiš se samo jednome, a to je rad na tome da postaneš i ostvariš se kao roditelj.
Nekima možda počne i bračni život patiti.
Srećom M.i ja nismo u toj fazi.
Mi smo u jako se volimo, s tim da se nađemo povremeno u : ajmo se posvaditi i naduriti fazi, najčešće zahvaljujući meni i mojim hormonima.
U kombinaciji sa onom : nađimo humor u svemu ovome.
Tako da smo moj M. i ja sve u svemu, više- manje, uz naravno obitelj i najnaj bolje prijatelje i kumove, sami sebi dosta.

I sada vidjeti ćemo da li ću se rasplakati od sreće ili opet od tuge i razočaranja.
Pa ako bude ovo zadnje, opet kreće hodočašćenje na odjel Humane reprodukcije.

Do tada, evo došlo nam je skoro proljeće, pa je vrijeme da ove tenke koje sam ishabala hodajući po bolnici, vide i malo drugačijih krajolika.

A treba još malo i početi raditi na dobivanju boje i preplanulosti za sezonu badića, koju kako je krenulo možda i preskočim jer znate gdje ću biti.