ČEKAM...ČEKAM...
Vrijeme ide, ja čekam.
Vrijeme mi ide ili pre sporo ili pre brzo.
Odradila sam svoj prvi postupak. Prvi prirodno stimulirani IVF.
Prvo sam se malo kljukala klomifenima da mi jajnici odluče proraditi.
Onda sam se i malo pikala sa injekcijama da dobijemo kvalitetne jajne stanice.Svaki dan u isto vrijeme. Pa onda idi svaki drugi dan u bolnicu, sjedi i čekaj po par sati na folikulometriju.
Pa onda eto napokon porasli folikuli dovoljno za punkciju.
Pa onda si u panici da ne bi taj jedan jedini folikul za koji se držiš ko pijan plota ovulirao odnosno pukao prije vremena.
Jer da iako dobiješ "štopericu" odnosno veliku injekciju u guzu nakon koje bi trebao za 34-36 sati ovulirati, eto meni se desilo da sam u prethodnom postupku došla na punkciju
i :"Eto vidi vraga.Folikula nema.Puknuo prije vremena."
Na zadnjem ultrazvuku nije bila moja doktorica, ali pitam ja tu drugu: "Da da li ipak da dođem sutra za svaki slučaj, da ne bi punkuo ranije opet foliukul?"
Na što ona meni odgovara: "Ma to vam je prirodno, ipak ste u prirodnom minimalno stimuliranom ciklusu pa vam to nema smisla.Ako je odlučio punkut mi tu ništa ne možemo."
Ono wtf. "OK, OK. Nemoj se živcirat oko pizdarija.Bit će tu folikul."
Pitam jel mi treba neka anestezija lokalna za to, ona kaže ne. Čitala na netu da je bolna punkcija.
A opet mislim si "Ma ne treba meni to. Ako si mogla preživiti dvije operacije. Dvaput šivanje na živo od 10+ šavova, izvlačenje na živo pupka, šta je za tebe jedan mali folikulić."
Sa strepnjom na svaki grč da nije ovulacija preživila ja slijedeća dva dana.
I došao dan punkcije. Fino ja prije nego šta sam krenula od doma roknem voltaren i spasmex za svaki slučaj.
Lijepo oni mene uveli, presvukla se ja, malo sjedila slušajući zen muziku glavne sestre sta ju je stavila malo za opuštanje.
Došla doktorica, legla ja, pregledali me ultrazvukom, eno folikula tu je.
Osjetih malu divu u sebi kako je viknula "Jej.Još samo da imam i jajnu stanicu unutra bi bilo lijepo."
Jer ako niste znali to što imate folikul, što imate ovulaciju ne znaći da imate i jajnu stanicu.
OK.
Zapričala se moja doktorica, pa i ja, zezamo se.Kaže stisni tu na jajnik, ja stišćem, ajd bar imam nešto za raditi, a ne ležati tamo ko tuka.
Osjetim instrument, kaže ona: "Evo sad ćeš osjetiti mali ubod, neće biti strašno."
Osjetim ja ubod i pritisak al jedino sam izustila "AAAAUUUU."
Doktorica se počne smijati i zezati opet i gotova je.
Rekoh joj "Nije bilo toliko strašno." A mislim si "Jao ženama koje imaju po više folikula. Ako ja dođem do te faze, obavezno tražim lokalnu."
Vidim krvave gazice i ona mi objašnjava: "Da možda budem malo krvarila ali ništa strašno. Da mogu danas odmarati i ne naprezati se. Čula si da su dobili jednu jajnu stanicu. Biti će danas oplođena, M.vam je dao jako lijep uzorak kao i svaki put. I vidimo se u četvrtak na embriotransferu."
Rekoh joj da nisam niti čula da su rekli i mislim si super to je to.
Srećom da sam uzela uložak sa sobom za svaki slučaj, opet hvala netu i iskustvima drugih curki.
Malo ko po jajima se ustanem, presvučem i odoh doma.Odmarala, ležala za svaki slučaj taj dan. Drugi dan ko da ništa nije bilo.
U četvrtak eto nas na embriotransferu. Ušla ja unutra, došla embriologinja koja mi je rekla da imaju lijep embrijić.Nije savršen ali je jako dobar.
Ubacili su spermijiće moga M. oko moje jajne stanice i sama se oplodila. Trenutno je šestostanični embrio. Jeeej, još samo da vrate moju mrvicu u mene i da se mrvica primi.
Kaže doktorica:Obavljeno, lijepo smo ga ubacili, još samo da vam se lijepo primi i da nas razveselite slijedeći put. Nema kupanja, saune, dizanja teškoga i fizički napornijih stvari.Odmarajte i mirujte. Stavljate crinone gel svaku večer."I poslali me u sobu na ležanje.
I ležim ja ležim, donjeli nalaz, ležim i brljavim po mobu, čačkam na netu sve i svašta ubijam dosadu dok M.pije kavu vani.
Prođe sat, dođe i još jedna ženska.Rekoh joj :"Koliko mi moramo nakon embriotransfera čekati?", a ona kaže neki kažu pola sata, neki sat.
Mislim si ja "Ok, ja ležim tu više od sat vremena, bateriju sam si mobitela ispraznila i crko je.Ležat mogu i doma."
Ustanem ja, nađem M.-a i laganini doma.
Cijeli dan ležati ništa ne raditi i odmarati. I tako je i bilo.
M. je bio dobar pa me tetošio i pospremao, mama kuhala ručak, svekrva zvala da vidi jel mi dobro, kumovi došli na kavu eto da se malo zezamo.
Prošlo par dana, ode par knjiga i filmova i došlo vrijeme za raditi.
I bolje jer mi treba nešto da me zaokupi.
I tako prolaze dani, čini se kao da je prošlo više nego što je.
Pogotovo jer me sestra pita:" I kad moraš ić, šta nije da već znaš? Šta je prošlo samo toliko?"
Da da, i meni se čini duže, ali nikako da dođe taj dan za vaditi BETA hcg. Ma ko će ju dočekati više.
Pita me i frendica, a ja si mislim: " A možda da napravim test za trudnoću.? Prošlo je 10 dana."
Za ovakve prilike naručila ja prek neta sebi fino testove, jer ko će davat pare i pare za ove iz ljekarne.
Popiškim se ja, čekam rezultat, ono NEGATIVAN.
Potonu mi lađe, da opet negativan. Koji je to po redu.
A baš sam imala filing da sam trudna, pričala ja s mrvicom.
I opet mi vrag neda mira, čeprkam po netu, čitam po formumima, neki kažu to je prerano, neki kažu da ako se primilo da bi test trebao to prepoznati.
Eh, kome sad vjerovati. Bez obzira na negativan test, opet onaj mali glasić u meni , koji me je već toliko puta prevario, kaže a ipak možda tko zna.
Svi se slažu u jednome da je jedino vađenje krvi i beta hcg pravi znak trudnoće ili ne.
E onda mi ništa ne preostaje nego još izdržati pa vaditi krv.
A pripremiti se i za onaj lošiji ishod, pa uzeti uputnice i obaviti onda opet sve pretrage iznova.
Mislim si da bi bilo baš fora da za rođendanski poklon koji je uskoro saznam da sam trudna i da se mrvica primila.
To bi bio najbolji poklon.
Ali isto tako mislila sam i to za Božić i Novu Godinu, pa eto niš od poklona.
Jučer gledam video žene koja je snimala vlog tokom svoje borbe da ostane trudna. Trebalo joj je malo više od 6 godina. I uspjela je ostati trudna.
Svima nama koji se borimo s time, je poručila da ne odustajemo, da ćemo dočekati svoje čudo.
Iskreno vjerujem u to. Znam da ću ostati trudna i roditi svoju bebicu. Živu i zdravu.
Sve ovo, sav ovaj put, sve ove suze, sva ova razočaranja, sve ove depresije će se na kraju isplatiti.
Kažu da ništa što vrijedi ne dolazi lako. Da se za neke stvari moraš pomučiti.
Pa eto i dalje čekam. Sa strepnjom svaki dan odem na wc, bojeći se da se dođe vještica ko i svaki put do sada.
Vjerujem da ću i kada dobijem napokon plusić na testu i visoku betu opet biti u strepnji, da se ne bi ponovilo da vidim već svoje dijete u glavi, a nakon par dana prokrvarim i molim Boga ležeći u krevetu da ga poštedi, da ga ostavi sa mnom da raste.
Neke stvari je nemoguće spriječiti.
Pa šta bude biti će.
Još uvijek čekamo.
I nadamo se.
|
