pismoandjelu

petak, 01.04.2011.

Rodni kraj (1)

Niki dan san se pofalila na Fejzbuku da iden u Šibenik a ono me svi stali zajebavat u vezi one male Šibenčanke iz Big Bradera. To me snervalo pa san se potužila ujcu u Šibeniku koji je reka:"Ma koja Šibenčanka, nije ti ona naša! Prava Šibenčanka nikad neb' varala muža....da je svi vide, nego bi se lipo sakrila negdi."

E, tako umirena, mogla san se prepustit uživanciji u obilasku rodnoga mi kraja i jednog dila rodbine. Bila san posjetit moju najdražu rodicu, koju od milja zoven Rodica.

Ta dakle Rodica, Šibenčanka ka i ja, živila je jedan izvjesni niz godina u Zagrebu, a onda je jednog dana jednostavno pukla.
Napustila posal u Zagrebu, stavila na prodaju luksuzni supermoderno uređeni stan, s gađenjem odbacila tramvaje, gužvu, komunikaciju, šaltere, kabelsku televiziju, telefone, mobitele, prosvjede, internet, karijeru, društveni život, i odselila u šibensko zaleđe. Tamo je kupila staru kamenu kućicu, u ruševnom stanju, i započela život – iz početka.

Kad sam prvi put posjetila tu njenu oazu, tamo nije bilo ni vode, ni struje, ni kućnog broja, ni božetebe. Teška osama, daleko od civilizacije, daleko od svega, ili, kako kaže ona stara narodna, "pripizdina u koju ni hadezeovac ne bi doša krast".

Kako san se ja ove godine za korizmu odlučila odreć onoga šta mi je najdraže, tojest interneta, odlučin posjetit Rodicu ponovo, jer tamo kod nje nema ničega osim zmija, skakavaca i šparoga, a meni je bija pravi izazov provest dva dana na mistu di se i sama pomisao na internet s gnušanjem odbacuje.

Moran priznat da san na put krenila poprilično skeptična. Naime, ne samo da ja nisam tip od tih povlačenja u ruralne krajeve, nego san izrazito naklonjena svim udobnostima koje čoviku pruža civilizacija i pripadajuće joj nove tehnologije. Sićam se, jedanput me neka ekipa bila pozvala s njima na nekakvo kampiranje, a ja san im rekla da može, ako ćemo razapet šatore na balkonu nekog zgodnog hotela.

Tako ja, naime, zamišljan idealni odmor - hotel sa četri do pet zvjezdica, doručak u sobu, soba u doručku, sobarice spremaju krevete za tobon, uđeš u kupatilo a ono vruća voda, ladna voda, masaža, drenaža, banjaža, kapatoi, zahodske školjke na koje, prije nego šta sidneš, iz strahopoštovanja izuješ cipele, pa mini-bar, maxi-bar, bilokakav-bar, televizija, telefon, daljinski, zavjese, balkoni, sateliti, švedski stolovi, nema pranja suđa, nema mozganja štaš kuvat, ukradeš malo onih hotelskih sapunčića i šugamančića za uspomenu, ma brate, čista milina!

Rodica me skupila sa autobusne u Šibeniku a onda, prije nego šta smo zaprašile putem za Nigdi, stala isprid trgovačkog centra na izlazu iz grada, da obavi spizu. Kako je sa sobom bila povela i svoga kućnog ljubimca, pasa Ćoću, ostavila je mene da ga čuvan i nestala u utrobi trgovačkog kita.

Ostavit mene da čuvan bilo koju beštiju, to ti je isto ka da ostaviš Keruma da skrbi o park šumi na Marjanu – kad se vratiš neš nać ni kamen na kamenu, ili, još gore, ka da ostaviš Sanadera da brine o skupocjenin satovima – na povratku neš više zateć ni njega, ni satove.
Volin ja beštije, stvarno ih volin, ali spadan u onu vrstu judi koji smatraju da beštiji nije misto u kući, i točka. Dobro, ja smatran da ni meni nije misto u kući, pa me u skladu s tim u kući najčešće i nema.

Od neki dan znan da beštiji ne samo da nije misto u kući, nego ni isprid trgovačkog centra, jer ta golgota koju san prošla pokušavajuć obuzdat Ćoću koji je tužno cvilija za svojon gospodaricon, to nije za čovika, a pogotovo ne za mene. Te tužne bambi-oči koje su očajnički tražile na sve strane, to cviljenje koje srce slama, ne, to je prestrašno.

Bidni pas je zbunjeno pogledava u mene i mislija se valjda koja san sad ja, a ja san još zbunjenije gledala u njega moleći boga da se Rodica šta brže vrati. Pa me je vuka livo, pa desno, pa cviljuljija, pa me opet vuka, a ja, ne bi li ga utješila, trč s njim od stupa do stupa, jer znan da ti pasi volu stupe, međutin Ćoću obilježavanje terena isprid nekakvog otužnog posttranzicijskog šibenskog trgovačkog centra uopće nije zanimalo.

Kad san vidila da je ravnodušan na stupove, suptilno san ga usmjerila na jedno stablo, ono jedino isprid trgovačkog monstruma, nadajuć se da će to u njemu probudit nekakvo zen-budističko pasje kontempliranje, pa da će se onda malo smirit, ali ništa od toga – Ćoćo je stablo uredno ponjušija, a onda nastavija još neutješnije cvilit za gospodaricon. Sitivši se onih priča o tomen kako pasi sve razumu, odlučila san mu se obratit i pokušat uspostavit kontakt s njim.

• Ćoćo, ne budi tužan, Rodica je išla samo nešto kupit i nije te ostavila meni na trajnu skrb. Viruj mi. Niko ko voli svoga pasa ne bi ga meni zauvik ostavija. A ona tebe sigurno voli, jer da te ne voli ka da bi te trpila takog grintavog.

Ćoćo me samo pogleda onim očima tužnog siročeta, pa zacvili još neutješnije.

• Ćoćo, vidi, eto ti stablo. Zar ga ne bi triba popišat, ili šta već vi pasi radite tim stablima? Mislin, ok, možda ovo nije neko lipo stablo, ali šta te to sad briga, pa neš ga ist, negoš pišat po njemu!

Ćoćo me zapanjeno odmiri, a onda mi prezrivo okrene leđa i sidne na zadnje noge.

• Ćoćo, ovo šta ti meni sad radiš, to se zove pasivna agresija, znaš? A sad znan i zašto se tako zove, izmislili su je pasi!

Ćoćo se iz sidećeg položaja pasivne agresije pribaci u poziciju za trčanje, pa najedanput počne vuć i mene i povodac snagom ovećeg kamijona! Malo je falilo pa da počnem pivat "Gas, gas!". U panici zagrlin prvi stup na koji smo naletili, na šta on, sveudilj cvileći i naričući, opali bezglavi trk uokolo stupa . U roku dvi minute bila san neodmrsivin mornarskin čvoron privezana uza stup, i bilo je jasno da je Ćoćo iz pasivne priša u aktivnu agresiju.

Kad je Rodica napokon izronila iz šibenske šoping-Meke, našla me je potpuno izblesiranu kako se pokušavan odpetljat i razvezat od Ćoće i od stupa, a Ćoćo je pak cvilija iz petnih žila pokušavajuć se oslobodit mene, oko nas se skupili zapanjeni prolaznici, i da Rodica nije stigla na vrime, mene bi vjerojatno kamenovali pripadnici Društva za zaštitu životinja koje je stoposto neko od užasnutih svjedoka namjerava pozvat da interveniraju.

Izbeštimala san i rodici i pasu sve po spisku, ne štedeći ni zajedničke pretke, i, nakon šta me spasila i odpetljala iz stupa, krenusmo put njene Pripizdine.
Prije toga, za utješit me, mrtva ladna mi je obznanila:

- Ma ne živciraj se, naviknit ćeš se. Iman ti ja doma još dva pasa i dvi mačke.

O bože, šta li me još čeka!?

01.04.2011. u 23:23 • 17 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>

<	travanj, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30

pismoandjelu

petak, 01.04.2011.

Rodni kraj (1)

Opis bloga

Linkovi

Paz' vako: