Boža zvani Pub
utorak, 28.11.2006.
004 - Naposljetku...???
Danas sam se prilično rastužio kad sam švrljajući po blogovima i provjeravajući one koje redovno čitam na jednom od njih (da ne spomenem da je to jedini blog koji sam linkao sa svoje slavne stranice) zatekao zbunjujuću poruku... "CLOSED!"
Na nekim prethodnim postovima bilo je naznaka da se nešto događa, neka tenzija provlačila se zrakom, alo isto tako u zadnja dva posta stvari su se poboljšale i ukazivale na pronađeni mir...
A onda odjednom...
Slično sam se zbunio slušajući album stanovitog ĐB nazvan kao i ovaj blog... bio mi je bez premca najbolji do tada, a među redovima je provlačio neku konačnost... u stilu: "eto, došli smo do kraja... toliko od mene... pa aj' zdravi i debeli bili - odo' ja"... onda mi je sinulo da se na sličan način mogla protumačiti i pjesma "Odlazi cirkus"... sve tako nešto u smislu "nema više" ... "čiča-mića..." ali ako je završilo neko poglavlje to sigurno ne mora značiti da je knjiga ispisana do kraja... i gore spomenuti je nakon Cirkusa napravio solidnu gomilu prekrasnih pjesama kao što je i nakon albuma "Naposletku" naredao još par njih od kojih je svaki donio neku novu kvalitetu...
Njegov opus je sve samo ne završen, puno je tu još neispričanih priča, neispjevanih balada i nenaslikanih slika... svijet bi bio prazniji bez "Talasa", "Ljudmile", "Maliganske"...
Nadam se da je i u ovom slučaju u pitanju samo zaokruženje neke cjeline, a nikako ne i kraj druženja sa autoricom ovog zanimljivog i rado čitanog bloga... nek se sjeti pjesme koju je ne tako davno podijelila sa nama...
"Ne daj se, ..."
nedjelja, 19.11.2006.
003 - pogovor za "Dodir svile"
Dugo me nije bilo, skoro dvadeset dana od zadnjeg posta... Đole bi na albumu 003 (koincidencija s ovim postom) u stihovima prve pjesme to malo drugačije formulirao "dugo sam bio daleko, da'l me poželeo neko ?..."
Ne, ne umišljam da sam faca tog formata, pa da me široka publika blog prostora željno očekuje... prije sam nekako sam sebe poželio u situaciji kad mogu sjesti i u miru pisati nešto što volim, a ne moram...
Nije da sam izgubo volju, naprotiv... kad nešto radim volim to uraditi kako najbolje mogu, a u zadnje vrijeme se toliko svega nakupilo da jednostavno nisam uhvatio dovoljno vremena i mira da sjednem i napišem nešto suvislo, a da nema veze s poslom...
Vidim najbolje koliko je ubitačan tempo svakodnevice kad dođe vikend i napokon mogu cijeli dan biti s klincima koji se doslovce lijepe na mene... I svaki se put iznova iznenadim kako brzo odrastaju... Imam osjećaj da vrijeme sve brže i brže prolazi, a ja ne uspijevam pronaći tu vražju kočnicu kojom bih ga barem malo natjerao da uspori... Svako jutro u ogledalu vidim svoju sve umorniju facu na kojoj se polako ali sigurno sve više ocrtava sve ono, i dobro i loše, što me je zadnjih godina zadesilo...
U vremenu između dva postanja, posjetio sam Interliber i tamo - gle čuda: s velikim iznenađenjem konstatirao sam da su se pojavili izdavači koji su ponudili Đoletove knjige i kod nas!!!
Baš zbog toga promijenio sam prvobitnu nakanu da stavim na blog dio po dio njegovu knjigu "Tri posleratna druga" koji sam, kao što već spomenuh ranije, svojeručno prepisao i odlučio da to ipak bude nešto drugo. Ne želim kršiti autorska prava, iako ne znam koliko On stvarno ima koristi od knjiga koje će ovdje biti prodane.
U doba kad sam prepisivao knjigu, razlozi za to su bili drugačiji i staviti je na internet sada kad je već normalno dostupna i kod nas ne bi bilo ni izbliza na tragu prvobitne nakane.
Tražeći nešto Đoletovo što bih mogao prirediti za ovaj, treći po redu post, naišao sam na njegov pogovor četvrtom izdanju Dodira svile, koji mi je slučajno dospio u ruke prije par godina... Siguran sam da će dobro poslužiti 
Sloven, Belac, Slobodni Strelac...
(dodatni "komentar" uz četvrto izdanje "Dodira Svile")
Za nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek pomalo liče na gnezda... Iz obzira prema čaršiji Olja i ja stigli smo tog dana čak na Baš-čaršiju, tragajući za mestom kojim ćemo konačno mirno proći zagrljeni. Razlozi iz kojih smo se u jesen sedamdesetdevete krili od Sveta danas su potpuno nevažni, a nevažni su naravno bili i u jesen sedamdesetdevete, samo što mi to tad nismo znali...
Sve prave su ljubavi... tužne?
Ma, ne, otkud to?
Sve prave su ljubavi tajne...
Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnastu svilenu maramu...
Narednih meseci limanski studenjak skrivao nas je kao dobri kaluđer...
Da se ne foliramo, ja čak ni u dvadeset i šestoj nisam nešto preterano ličio na Princa, ali izvesne Grizele & Anastazije ipak su se opako nameračile na mene, pa sam sa Sindarelom u gluvo doba šetao donjom platformom keja, onom koja se ne vidi s puta, i tihim senovitim uličicama koje su bile sasvim sporedne sve do časa dok Ona nije njima prošla... Tako smo i u Sarajevo pošli pod izgovorom nevažnog estradnog dogovora, prihvaćenog samo zbog prvog zajedniččkog putovanja. Nisam joj puštao ručicu ni na tren, slutim da su se Jovana, Jelena i Aleksa upravo tada preslikali s njenog dlana na moj... Vratili smo se nekako drugačiji, kao Tajno Venčani, uramivši umesto bračne slike našu fotografiju pokraj One čudne Kućice Šta-li-je Oko Koje Se Uvek Okupljaju Narod I Golubovi...
Pokraj šedrvana, saznadoh mnogo kasnije...
***
Sve do hiljadu devetsto devedeset i osme sedmi februar nije bio nikakav svetac...
Koji minut posle osam Fadil i ja smo pustim se hodnikom lagano uputili ka sceni. Profesionalci. Dva verovatno najmirnija čoveka u Skenderiji, kako je to sutradan opisao jedan od novinara. Mustafa se pojavio daleko ispred, niotkuda, kao duh iz boce, a iza leđa, kao senku delfina pod lađom, osetio sam i prisustvo ćutljivog Mirsada...
Oni su već čuvali Papu. I Klintona. I sve Ostale, kako mi reče Fadil...
-Ma, šta vam je... Neće mene niko...
Sumnjičavo se osmehnuo, dajući u tom gestu pristojnu prednost osmehu u odnosu na sumnju. Posle sam čuo da je za četiri ratne godine u Sarajevu od snajpera poginulo više ljudi nego što ih je bilo na koncertu, no, taj famozni atentat, najavljen ko zna kojim atentatom žutih Novinara na moju porodicu, ipak se nije dogodio Tamo. Jedan teški moralni atentat doživeo sam tek po povratku Kući, na ulicama na kojima sam se dotle smatrao najbezbednijim, ali to će eventualno ući u neku sledeću glavu ove knjige, u moju glavu, bojim se, nikada neće...
Uglavnom, Noć kad sam preplivao Dunav uveliko je odmakla, i osetivši da Kiki uzima vazduh stisnuo sam pajaca na svom ordenu i ušao unisono sa saksofonom...
A put sam dobro znao...
Kroz ista ta velika crna vrata otišao sam sa Svog Poslednjeg Jugoslovenskog Koncerta, iz iste te Skenderije, sedam godina se navalilo od tad. Beše to dug nastup, čak i predug, čini mi se, ali da sam znao šta će se posle njega zbiti, ni do danas ga ne bih završio...
I negde sam rekao da ću u Sarajevu zapevati tek kad se u njega vrate ptice. I boje.
Neprocenjivi zvuci svakodnevice. Ni ne pomišljajući da će do toga posle Svega doći ovako brzo, Bog nek mi oprosti...
Da je zvezda pala svaki put kad sam izašao na binu Mesec bi odavno bio najusamljeniji fenjer na svetu. Dvadeset godina? Hiljadu i jedan koncert? To će mi večeras dobro doći, pomislih, osetivši huk silne emocije koja se kao ponornica valjala tamnim pećinama dvorane, preteći da svakog časa eksplodira u bljesak...
Ne, tremu zaista nikad nemam, nisam slagao...
Ali Srce imam uvek, to je ipak nešto sasvim drugo...
-Dobro veče, Sarajevo, došao je i taj dan... Eto, tako to ide... Ratovi prolaze... Ljudi ostaju...
***
Na te reči Aida je višemesečnu neizvesnosti i brige oko mog dolaska zbacila sa sebe kao tesni jelek, i povukla Svog Dragog u kolo sedam hiljada Tajnih Zemljaka...
Lako su se uklopili među raspevane klince podignutih ruku i penzionere zamagljenih pogleda koji su po prvi put u životu kresnuli šibicu na prazno. Ma, pod zvezdanom lupom svi smo mi ista generacija. Generacija devetsto i neke. A i to je obično sitničarenje...
Aidu Pobrić iz UNHCR-a su nam krajem novembra najavili dramatično, kao Jednu ženu Koja Dolazi Iz Sarajeva. Na našoj kapiji uzbuđeno je mahnula lepezom preporuka i akreditacija, a onda, pre no što je išta rekla, pustila je dve suze, iako je i jedna bila više nego dovoljna. Ona i Olja su još tad sve ugovorile, ne progovorivši pritom...
I ispalo je najbolje...
Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most bio granica, ko zna? Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo?
Da je taj čova stvarno velik žena bi stajala uz njega, a ne iza?
No, Olja Balaševa je, uglavnom, prelomila pogaču iskušenja ponuđenu iz Bosne, znala je da će tek njen blagoslov udariti pečat na moju kartu za Sarajevo, a isto tako je znala i da moram otići...
Godinama sam izbegavao pozive u rat, stigao je i prvi poziv za mir, Moja Prava Mobilizacija, kako je rekla...
Po Aidinom odlasku ostali smo prilično usamljeni, što i nije neka promena...
I Bend se podelio, poznanici su smatrali da je možda još rano, krenula su i tradicionalna preteća anonimna pisma u plavim kovertama, što je inače najbolji znak da radimo pravu stvar, ali varljiv je taj koračić koji odvaja Ljude od Ziceraša...
Korak približavanja uvek je i korak udaljavanja od Onog Iza...
-Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda... Kao dete... Zaigrano... Prostodušno... Naivno...
Beograd je, recimo, Taj Beograd... Muškarčina... Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima... I Zagreb je Gospon Zagreb... Koketni geblovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe... Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porcelanske šoljice... Pa Gospođa Ljubljana... Snežna Kraljica... Uobražena, elegantna, racionalna... Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa, čim je shvatila da računa više nema... A Sarajevo... Lakoverno, detinjasto... Zato ono prvo i pruža ruke...
Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom...
Krivo mi je da se ja toga nisam setio?
***
Ratujući sa ratom izgubio sam silne gradove...
Neke od njih pronašao sam te večeri u Sarajevu...
Po dve hiljade karata otišlo je u Banja Luku, Mostar i Tuzlu. Još tri u ostale varoši. Namera nam je bila da Svi dođu, i došli su, svidelo se to nekom ili ne...
Stranac Sa Ulogom Domaćina neoprezno ih je poimence prozivao u pozdravnom govoru koji mi je uputio, i zvižduci su odjeknuli halom, sasvim prosečni zvižduci, doduše, kao kod slobodnih bacanja za gostujuću ekipu, ali svakako dovoljno glasni da zasluže pitanje na sutrašnjoj pres konferenciji...
Nije taj rat bio nacrtan pa da ga obrišeš pesmom kao gumicom, rekoh tad. Nek se zviždi na sav glas na koncertima i na utakmicama kad danas sutra zaigraju Jedni protiv Drugih, samo nek više ne zazvižde granate nad Bosnom...
Patetično, ocenio je u tiražnom beogradskom listu devetnaestogodišnjak poslat od svog urednika na taj Zadatak nevaspitano, kao pripravnik na pijacu da pribeleži cene prvih trešanja i mladog luka...
Ma, da, sinko, patetično do bola...
Mada bih ja za svaki slučaj pitao i Bosance šta oni misle o tome?
***
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa...
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo bilo koje do sad napravljene trake... Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga...
Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam? Ionako jedva postižem... Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne pričam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike...
Washington Post je, na primer, priču o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom Serbs, Muslims, Croats join in love for singer, a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvačkim pismom Revoltiranog čitaoca Igrom Slučaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa Pretera ga, majstore, ili tako nešto?
Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca?
Ponekad se naprosto osećam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve grozničavije i sve očiglednije želje da me već jednom vidi poraženog...
Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I čovek je proklet da ga na livadi prvog opazi...
Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost, i, kako to već biva, Trećerazredni su se brže bolje očešali o to, pokušavajući da sebi pridaju barem drugorazredni značaj...
Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac nadole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a da je pre živeo u Bosni, neki su znali čak i u kojim je sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo?
Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve četiri vertikalne kolone, ali niko ne zna konačno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševića? Ah, Taj žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor?
Neka ih samo...
Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj rođendan, sad su jako zabrinuti kako će puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Potparoli izvikuju parole. Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, sa upitnikom i par uskličnika? Ko stoji Iza?
Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca-cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni... Uhodana ekipa...
Mada mi se čini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene?
A to su Ljudi...
Na hiljade njih...
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč...
To su samo Ljudi...
Ništa strašno...
***
Nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek opčine sunčanom izmaglicom...
Dva jablana pošla su ka meni iz jutarnje fatamorgane pred hotelom "Grand", Fadil ih je primetio sekund pre nego ja, i tad sam prvi put video da Mirzu Delibašića neko može da zaustavi i bez faula...
Korak iza smešio se Vahidin Musemić, momak u plavom dresu sa moje geometrije za prvi gimnazije, pomenuo sam ih sinoć pričajući o uspomenama, i Dve Moje Uspomene došle su da se pozdravimo pred put...
Tek to me je slomilo...
Od časa kad sam pozvan u Sarajevo spremao sam se kao vitez, svakog dana navlačeći delić oklopa koji će me štititi od tog strašnog Zmaja Ljubavi. Izlazio sam mu već na megdan u Skoplju, u Ljubljani i Mariboru satirao me je silinom svoje vatre, ali plašio sam se da bi me u Skenderiji mogao i dotući...
Kakav li je tek Ranjeni Zmaj, slutio sam?
Ali sve do par minuta pred polazak dobro sam se nosio s njim...
Nisam zadrhtao prolazeći kraj srušene Zetre. Ni kraj izgorelog Doma Mladih, gde sam održao prvi koncert u toj varoši. Pa čak ni kad sam sam sreo Troku. Nadrealiste. Kemu Montena. Ruždiju. Greba. Vlatka Markovića... i Muški sam izašao pred Ljude, pokrivši srce kao sokola na ramenu, ne dopuštajući mu da poleti previsoko...
I tek je oproštajni zagrljaj Momaka Za Koje Sam Jednom Navijao napipao ranjivo mesto, kao koplje onaj fatalni mladež na Sigfridovoj plećki...
-Možemo li stati na trenutak?
Toki i voki su se kratko došaptavali i konvoj se zbunjeno zaustavio kraj Većnice. Osetio sam isti onaj Dobri Ritam Sarajeva, utrkivanje tramvaja sa Miljackom, puls Kujundžuluka, step po čaršijskoj kaldrmi...
Za ugao sokaka zamakla je nasmejana devojka u štepanoj jakni boje cigle, s Njom se nikad ne zna da li je priviđenje, lagano sam pošao tim putem...
Hoćemo li se dugo zadržavati, pitao me je Fadil?
Ne, rekoh...
-Samo da prođem kraj onog šedrvana...
srijeda, 01.11.2006.
002 - Pisac interaktivnih romana...
Hvala curama na podršci, nadam se da će naći zanimljivih stvari za sebe kao što sam i ja našao na njihovim blogovima 
Kako bi svaki iole obavješteniji balaševićevac već iz naziva bloga mogao zaključiti, ovdje će se često moći pronaći razni materijali povezani uz "lik i delo" dotičnog panonskog tamburaša, pa da ih ne iznevjerim probat ću publicirati neke materijale koji su možda manje poznati ili nisu objavljivani putem interneta.
Kad mu je izašla prva knjiga početkom devedesetih, nije bilo lako doći do nje... nakon što sam je se dočepao ostatak moje ekipe je, naravno, želio isto pročitati je i tu nastaje dramski zaplet... Knjiga je bila mekog uveza, ni najmanje spremna da je listaju tolike ruke i ubrzo je počela posustajati... stranice su počele pokazivati nakanu da se odvoje i raspu i postojala je velika vjerojatnost da mi se vrati bitno stanjena...
Tada, u zimskim mjesecima '93 proživljavao sam i neke svoje interne ratove. Naizmjenično sam lutao između želje da konstantno budem okružen grajom i mnoštvom ljudi i varijante u kojoj sam sjedim uz kompjuter bez pravog cilja i želje da išta radim...
Kao spasonosna učinila mi se ideja da jednim udarcem ubijem više muha: smirim svoje demone, bolje shvatim sve sitne finese iz knjige koje su mi u prvim čitanjima izmakle i da se osiguram da original ostane čitav. Krenuo sam u akciju prepisivanja romana "Tri posleratna druga"...
Jednom kasnije kad sam to pričao Đoletu na novinskoj konferenciji prije koncerta u Ljubljani iskreno sam ga iznenadio... toliko da mi je na "inkriminiranu" knjigu uljepljenu selotejpom napisao posvetu "To je ta?" sledeću šaljem lično" a nemalo sam se i ja iznenadio kad mi je par mjeseci nakon toga, kad je izišao iz tiska, novi roman "Jedan od onih života" isti poslao s posvetom "Rekoh ti ja da će biti lično..."
Danas ipak neću ovdje krenuti sa njegovim prvim romanom već sa jednim tekstom koji je nastao nešto kasnije, a govori o njegovom informatičkom iskustvu na njegov prepoznatljiv način...:
"WINDOWS 95"? Nemam pojma...
Ali bih mogao malo da vam pričam o "WINDOW 88", i o proširenjima moje memorije koja su od tad nastupila...
OK, da ne komplikujem puno, konvertovaću ovaj FILE u malo razumljivije rečenice:
Bila je, dakle, '88. godina, a iz windowa moje radne sobe nije se mogla izvući neka naročita rezolucija. Komšijske bašte delovale su prosto monohromatski, oronula nepovađena keleraba, pokisli pasulj "tačkaš", i dve gugutke na "ukinutoj" telefonskoj banderi, tako jadne i nikakve, da mačori koji su prevaljivali svoju uobičajenu maršrutu od Mlađinog kontejnera do baba-Živkinog tavana nisu ni dizali poglede ka njima...
Premalo materijala cak i za najžalosniju baladu, definitivno...
Dve male i jedna malo veća zlatokosa glavica zabrinuto su provirivale sa stepenica te sobicice na mansardi u kojoj sam godinama tkao maštu na razboju gitare, ili štrikao snove na trofejnoj pisaćoj mašini čuvene marke "continental"...
-Svira li tata, deco?
-Ne... Izgleda da uspavljuje gitaru...
Da, priznajem, bio sam u lakšoj stvaralačkoj krizi tih dana. Moji kompozitor, tekstopisac i pevač proslavljali su deset godina zajedničkog rada. Počelo je da se šuška da je sve što napravim "isto" kao "Vasa Ladački", "Dunjo moja..." ili "Protina kći", mada oni koji su probali da naprave nešto "isto" kao "Vasa Ladački", "Dunjo moja..." ili "Protina kći", znaju da to baš i nije tako jednostavno kao što izdaleka izgleda, no, ne bih sad o tome...
Ovo nije zamišljeno kao još jedna samohvalna priča o estradi, naprotiv...
O muzici sam se ionako već uveliko napričao po silnim kloniranim intervjuima, iako tamburu koristim samo pri komponovanju, kao ortopedsko pomagalo, ali o svom "literalnom delu" sam iz nekih razloga neuporedivo manje pitan, pa ću biti slobodan da par neiskorištenih odgovora složim u jednu kraću pričicu, zašto da ne, pa sasvim je izvesno da to neće biti baš najgori tekst u ovom novom žurnalu mojih starih prijatelja...
-Ovo je, navodno, program za pisanje... Izvadi malo sve te Dizije i Čakije iz mašine, i procunjaj o čemu se radi... I napiši već jednom taj svoj famozni roman...
Pardon? A ti mislis da neću?
Program se, među nama budi rečeno, zvao "Write & file", i sa današnjih pozicija bio je sasvim primitivan, ali to i nije tako važno...
Važnije je da me je Olja, moj mali pilot, još jednom provela kroz burne vode i struje iz kojih nisam znao da isplovim sam...
Znaš li ti japanski, pitali su jednom Lalu? Možda i znam, reče on, ali nisam nikad probao...
A znaš li ti da pišeš bestselere, Balaševiću?
Ono što je na mašini čuvene marke "continental" bilo najveća muka, odjednom je postalo zabavno. Kursor je patrolirao kao dežurni policajac, večito sa prstom na obaraču tastera sa natpisom "del", nestao je miris "koreksa", prekucavanje je ukinuto, zarezi su ubacivani bez flomastera, pasusi su, kao "lego" kocke slagani gore-dole, sve dok nisu uglavljeni na svoje prirodno mesto, i uopšte, okamenjeni junaci započetog romana odjednom su podigli glave, kao da je "došla struja", što je na izvestan način i bilo tačno, kad bolje razmislim...
Na "Amigi 500" sam, znači, tad uradio skoro kompletna "Tri posleratna druga", (u najmanju ruku bar "Dva posleratna druga", ako ne i više), i tako se preko kompjutera zauvek navukao na pisanje. Posle sam dobio "286", sa YU fontovima, pa više nisam morao da dodajem kvačkice na "S" i družinu, i tako dalje, kompjuteri i programi zastarevaju brže nego što uspeš da se privikneš na njih, i to ne pušta, lakše je skinuti se sa heroina nego sa tastature, bojim se da tu nema kraja i konca...
Danas sam negde na "486", naravno, ali već odavno zagledam oglase sa "pentiumima"...
Da li se na njima brže završavaju romani, zezaju me moji?
Mir, deco..
Tata možda dugo piše, ali se to dugo i čita. Šta mislite koliko bi čiča-Tolstoj tek pisao "Rat i mir", na primer, da je usput morao da prolazi i sve ove užasne levele na "Lemingsima"?
Hej?
Da li je pitanje na početku uopšte glasilo "koristite li kompjuter?", ili sam ja to usput izmislio?
No, svejedno...
Odgovor je, u svakom slučaju: Ne, ne koristim ja njega, nego taj dripac koristi mene, i sasvim dobro mu ide, što je najgore...
Odavno sam prošao fazu "ne diraj ništa", ali još uvek se dešava da u sred noći nazovem prijatelje za pomoć, "pošto sam ja samo kliknuo na nekom mestu, i odjednom mi je sve nestalo, šta sad da radim?"
A softver napreduje tako da ni virusi više ne mogu da ga prate, kao što rekoh...
U oktobru '91. započeo sam roman o tipu kog juri vojska, i nedelju dana kasnije "pozivari" su zalupali i na moja vrata. Zona sumraka, ili su mi pirati uvalili neki najnoviji tekst procesor koji sadrži i "interaktivne romane"? Kreneš priču, i odjednom postaneš njen deo? Super. Ali zašto su mi poturili tu "odličnu pucačinu", da mi je samo znati? Pa, to nikad nije bio moj fah, đavo ga odneo, daleko sam bolji u arkadnim avanturama...
No, sad moram da "klozujem", imam velikih obaveza...
Bojim se da ne stignem prekasno, onaj ludak Petraš se u šestoj glavi zakačio u kafiću sa nekim tipovima u maskirnim uniformama, ne znam kako da ga izvadim? Prelistao sam sve časopise, ali još niko nije objavio rešenje romana "Jedan od ONIH zivota"...
E, nekad mi je lepo dosta svih tih tipova...
Mislim da ću ih u devetoj glavi sve potrpati u neki "folksvagen-kombi" i ubaciti ih u suprotnu traku autoputa, pa nek se vade kako znaju. A u susret im ide karavan zahuktalih šlepera koji voze pospani Turci. I noć je. Slaba vidljivost. Kiša jezivo pljušti...
Ma, ajde-de, nemojte mi se puno brinuti...
Jer, ne samo da i ja volim "hepiendove", kao i svi drugi, nego moji junaci nemaju "infinity lives", moram žestoko da pazim na njih...
Naravno da ću "sejvovati" pre nego što učinim neku glupost...
pozdrav svima do ponovnog čitanja
