Marketing
002 - Pisac interaktivnih romana...
Hvala curama na podršci, nadam se da će naći zanimljivih stvari za sebe kao što sam i ja našao na njihovim blogovima 
Kako bi svaki iole obavješteniji balaševićevac već iz naziva bloga mogao zaključiti, ovdje će se često moći pronaći razni materijali povezani uz "lik i delo" dotičnog panonskog tamburaša, pa da ih ne iznevjerim probat ću publicirati neke materijale koji su možda manje poznati ili nisu objavljivani putem interneta.
Kad mu je izašla prva knjiga početkom devedesetih, nije bilo lako doći do nje... nakon što sam je se dočepao ostatak moje ekipe je, naravno, želio isto pročitati je i tu nastaje dramski zaplet... Knjiga je bila mekog uveza, ni najmanje spremna da je listaju tolike ruke i ubrzo je počela posustajati... stranice su počele pokazivati nakanu da se odvoje i raspu i postojala je velika vjerojatnost da mi se vrati bitno stanjena...
Tada, u zimskim mjesecima '93 proživljavao sam i neke svoje interne ratove. Naizmjenično sam lutao između želje da konstantno budem okružen grajom i mnoštvom ljudi i varijante u kojoj sam sjedim uz kompjuter bez pravog cilja i želje da išta radim...
Kao spasonosna učinila mi se ideja da jednim udarcem ubijem više muha: smirim svoje demone, bolje shvatim sve sitne finese iz knjige koje su mi u prvim čitanjima izmakle i da se osiguram da original ostane čitav. Krenuo sam u akciju prepisivanja romana "Tri posleratna druga"...
Jednom kasnije kad sam to pričao Đoletu na novinskoj konferenciji prije koncerta u Ljubljani iskreno sam ga iznenadio... toliko da mi je na "inkriminiranu" knjigu uljepljenu selotejpom napisao posvetu "To je ta?" sledeću šaljem lično" a nemalo sam se i ja iznenadio kad mi je par mjeseci nakon toga, kad je izišao iz tiska, novi roman "Jedan od onih života" isti poslao s posvetom "Rekoh ti ja da će biti lično..."
Danas ipak neću ovdje krenuti sa njegovim prvim romanom već sa jednim tekstom koji je nastao nešto kasnije, a govori o njegovom informatičkom iskustvu na njegov prepoznatljiv način...:
"WINDOWS 95"? Nemam pojma...
Ali bih mogao malo da vam pričam o "WINDOW 88", i o proširenjima moje memorije koja su od tad nastupila...
OK, da ne komplikujem puno, konvertovaću ovaj FILE u malo razumljivije rečenice:
Bila je, dakle, '88. godina, a iz windowa moje radne sobe nije se mogla izvući neka naročita rezolucija. Komšijske bašte delovale su prosto monohromatski, oronula nepovađena keleraba, pokisli pasulj "tačkaš", i dve gugutke na "ukinutoj" telefonskoj banderi, tako jadne i nikakve, da mačori koji su prevaljivali svoju uobičajenu maršrutu od Mlađinog kontejnera do baba-Živkinog tavana nisu ni dizali poglede ka njima...
Premalo materijala cak i za najžalosniju baladu, definitivno...
Dve male i jedna malo veća zlatokosa glavica zabrinuto su provirivale sa stepenica te sobicice na mansardi u kojoj sam godinama tkao maštu na razboju gitare, ili štrikao snove na trofejnoj pisaćoj mašini čuvene marke "continental"...
-Svira li tata, deco?
-Ne... Izgleda da uspavljuje gitaru...
Da, priznajem, bio sam u lakšoj stvaralačkoj krizi tih dana. Moji kompozitor, tekstopisac i pevač proslavljali su deset godina zajedničkog rada. Počelo je da se šuška da je sve što napravim "isto" kao "Vasa Ladački", "Dunjo moja..." ili "Protina kći", mada oni koji su probali da naprave nešto "isto" kao "Vasa Ladački", "Dunjo moja..." ili "Protina kći", znaju da to baš i nije tako jednostavno kao što izdaleka izgleda, no, ne bih sad o tome...
Ovo nije zamišljeno kao još jedna samohvalna priča o estradi, naprotiv...
O muzici sam se ionako već uveliko napričao po silnim kloniranim intervjuima, iako tamburu koristim samo pri komponovanju, kao ortopedsko pomagalo, ali o svom "literalnom delu" sam iz nekih razloga neuporedivo manje pitan, pa ću biti slobodan da par neiskorištenih odgovora složim u jednu kraću pričicu, zašto da ne, pa sasvim je izvesno da to neće biti baš najgori tekst u ovom novom žurnalu mojih starih prijatelja...
-Ovo je, navodno, program za pisanje... Izvadi malo sve te Dizije i Čakije iz mašine, i procunjaj o čemu se radi... I napiši već jednom taj svoj famozni roman...
Pardon? A ti mislis da neću?
Program se, među nama budi rečeno, zvao "Write & file", i sa današnjih pozicija bio je sasvim primitivan, ali to i nije tako važno...
Važnije je da me je Olja, moj mali pilot, još jednom provela kroz burne vode i struje iz kojih nisam znao da isplovim sam...
Znaš li ti japanski, pitali su jednom Lalu? Možda i znam, reče on, ali nisam nikad probao...
A znaš li ti da pišeš bestselere, Balaševiću?
Ono što je na mašini čuvene marke "continental" bilo najveća muka, odjednom je postalo zabavno. Kursor je patrolirao kao dežurni policajac, večito sa prstom na obaraču tastera sa natpisom "del", nestao je miris "koreksa", prekucavanje je ukinuto, zarezi su ubacivani bez flomastera, pasusi su, kao "lego" kocke slagani gore-dole, sve dok nisu uglavljeni na svoje prirodno mesto, i uopšte, okamenjeni junaci započetog romana odjednom su podigli glave, kao da je "došla struja", što je na izvestan način i bilo tačno, kad bolje razmislim...
Na "Amigi 500" sam, znači, tad uradio skoro kompletna "Tri posleratna druga", (u najmanju ruku bar "Dva posleratna druga", ako ne i više), i tako se preko kompjutera zauvek navukao na pisanje. Posle sam dobio "286", sa YU fontovima, pa više nisam morao da dodajem kvačkice na "S" i družinu, i tako dalje, kompjuteri i programi zastarevaju brže nego što uspeš da se privikneš na njih, i to ne pušta, lakše je skinuti se sa heroina nego sa tastature, bojim se da tu nema kraja i konca...
Danas sam negde na "486", naravno, ali već odavno zagledam oglase sa "pentiumima"...
Da li se na njima brže završavaju romani, zezaju me moji?
Mir, deco..
Tata možda dugo piše, ali se to dugo i čita. Šta mislite koliko bi čiča-Tolstoj tek pisao "Rat i mir", na primer, da je usput morao da prolazi i sve ove užasne levele na "Lemingsima"?
Hej?
Da li je pitanje na početku uopšte glasilo "koristite li kompjuter?", ili sam ja to usput izmislio?
No, svejedno...
Odgovor je, u svakom slučaju: Ne, ne koristim ja njega, nego taj dripac koristi mene, i sasvim dobro mu ide, što je najgore...
Odavno sam prošao fazu "ne diraj ništa", ali još uvek se dešava da u sred noći nazovem prijatelje za pomoć, "pošto sam ja samo kliknuo na nekom mestu, i odjednom mi je sve nestalo, šta sad da radim?"
A softver napreduje tako da ni virusi više ne mogu da ga prate, kao što rekoh...
U oktobru '91. započeo sam roman o tipu kog juri vojska, i nedelju dana kasnije "pozivari" su zalupali i na moja vrata. Zona sumraka, ili su mi pirati uvalili neki najnoviji tekst procesor koji sadrži i "interaktivne romane"? Kreneš priču, i odjednom postaneš njen deo? Super. Ali zašto su mi poturili tu "odličnu pucačinu", da mi je samo znati? Pa, to nikad nije bio moj fah, đavo ga odneo, daleko sam bolji u arkadnim avanturama...
No, sad moram da "klozujem", imam velikih obaveza...
Bojim se da ne stignem prekasno, onaj ludak Petraš se u šestoj glavi zakačio u kafiću sa nekim tipovima u maskirnim uniformama, ne znam kako da ga izvadim? Prelistao sam sve časopise, ali još niko nije objavio rešenje romana "Jedan od ONIH zivota"...
E, nekad mi je lepo dosta svih tih tipova...
Mislim da ću ih u devetoj glavi sve potrpati u neki "folksvagen-kombi" i ubaciti ih u suprotnu traku autoputa, pa nek se vade kako znaju. A u susret im ide karavan zahuktalih šlepera koji voze pospani Turci. I noć je. Slaba vidljivost. Kiša jezivo pljušti...
Ma, ajde-de, nemojte mi se puno brinuti...
Jer, ne samo da i ja volim "hepiendove", kao i svi drugi, nego moji junaci nemaju "infinity lives", moram žestoko da pazim na njih...
Naravno da ću "sejvovati" pre nego što učinim neku glupost...
pozdrav svima do ponovnog čitanja
Post je objavljen 01.11.2006. u 20:21 sati.