dnevnik plavuse iz zadnje klupe

On je danas imao koncert, morala sam ići na njega. Sad si sigurno mislite mora se samo umrijeti, al ja sam na ovo išla jer me je profesorica s novinarske poslala, a i nisam išla tad u školu. Dakle nisam imala izbora. Sjedio je tamo s frendom. Samnom je bila njegova best frendica, rekla mi je da je rekao da ga živcira šta ga nikad ne odzdravim kad on mene pozdravi.Otišle smo do njega. Pozdravila sam ga, hehe eto ostvarila mu se želja. Pitao me kako sam, ponašao se kad da ništa nije bilo, da smo obični frendovi. Ja mu iskreno zavidim. Ja bi se isto htjela tako ponašat, al nešto je unutar mene šta mi ne dopusta to. Stajao je na pozornici, on, moj bivši s gitarom... Svirao je jednu od meni najdražih pjesama: Zastave od parnog valjka: moje zastave nikad na pola koplja ljubav se ne predaje? Ne, nije bio onako divan kao na prvom koncertu, bio je običan basist, ni po čemu poseban nije ni zgodan čak. Nisam ga htjela gledat, smijala sam se, zadivljeno sam cijelo vrijeme gledala u drugog gitarista. Sisao je s pozornice, dosla mu je neka cura. Zagrlila ga je, ae ja sam samo stajala tamo i gledala. Nije mu to bila cura. Bar ne sadašnja, možda je buduća. Išli smo prma bircu. Nije se obazirao na mene, dobro normalno je da se ne obazirem al opet... došli smo u birc. Tamo je ponovo bila ona cura. Sjeli smo svi skupa za isti stol. Pogodite ko je sjedio kraj njega. Ponovo ona ista cura. Isla je doma, ponovo ga je zagrlila. Ja samo sjedim i gledam. Pravim se da ne obraćam pažnju, a u sebi kipim od znatiželje da saznam tko je to. Pitala sam frendicu ko je ona. Neka njegova frendica odgovorila je. Nitko ne zna niš više. Išli smo doma. Brzo sam ušla u tramvaj, stvarno ne znam dal me odzdravio. Sjedila sam i gledala kroz prozor. Svi koji ste još prije pročitali post za Valentinovi čitali ste kako se ne pozdravljamo, ali zapravo ispalo je da ja njega ne pozdravljam. Unatoč svom mojem bahatom ponašanju on mene i dalje pozdravlja, pita me kako sam, ponasa se pristojno prema meni...I što mene najviše fascinira, on se ponaša kao da nikad nismo bili skupa. Ne nije mi stalo do njega. Pišem ovaj post jer stvarno ne znam kome se jadati. Sjetila sam se naše veze. Svaki trenutak je bio poseban. Osjetila sam takvu prazninu unutar sebe dok sam se toga prisječala. Oči su mi suzile, al svaki trenutak u meni je budio sreću... Ne mislim da je ovo ravnodušnost jer da sam ravnodušna niš me ne bi diralo. Ovaj novi osjećaj praznine za mene je definitivo jedan od najgorih osjećaja. Ponovo bi se vratila na njega. Šta li je njemu u glavi, šta on misli o nama, šta on osjeća ako se IKADA sjeti nas (vjerovatno nis) al opet... joj toliko je toga sad u glavi, očito previse misli povezanih s osjecajima za jednu plavusu.... pozdrav