Nasumične misli
Treba mi vodič kroz život
Sjećate se predškolskog doba? Doba kada smo svi bili bez brige i pameti, igrali se, najveća tlaka nam je bila kada smo morali ići doma jesti ili spavati.
Mislim da mi je to do sada najdraža etapa u životu.
Nisam znala na sat, nisam pratila dane u tjednu, satima sam bila vani i igrala se. Moje društvo je bilo "svi i zgrade". Nedostaje mi ta bezbrižnost.
A onda krene! Odjednom ideš u školu, imaš sat na ruci, raspored sati u torbi, zadaće i ustajanje na vrijeme za školu. Ekipa i bezbrižno igranje su rezervirani za vikend.
Godine prolaze u obrazovanju, obavezama, odrastamo i nađemo se tu gdje jesmo.
Sad kad smo odrasli, zaposleni (nadam se), živimo sami ili s nekim, tu su nove obaveze.Moramo od nečega živjeti.
Ustani na vrijeme, idi na posao, dobro se hrani, odseli se od roditelja. Što je paradoksalno. Roditelji nas neki put ozbiljno tjeraju, neki put u šali.
Onda kad veliš da napuštaš gnijezdo, šok ne može biti veći. Kada sam rekla da se selim kod dečka, prošla sam španjolsku inkviziciju. Nemaš stalni posao, od čega ćeš živjeti, zašto se seliš? Zar ti je tako loše s nama?
Rekla sam roditeljima kako nemam što čekati. Kada bi čekala stalni posao, mogla bih čekati idućih 10 godina. Kada bih onda otišla?
Trebalo nam je dosta vremena da se prilagodimo na novu situaciju. Meni je najveći problem bio drugi ormar. Čini se trivijalno, ali tako je. 30 godina zuriš u isti ormar, zatim se na brzinu šaltaš na drugi.
Sve je to odrastanje i sazrijevanje, fokusiranje na posao i činjenicu da smo dečko i ja zaduženi za sve u kući. Od pranja veša, čišćenja paučine, razmišljanja što nam treba i
što i kad ćemo jesti. I sve ide iz naših džepova. Kako si napravimo, tako će nam biti.
Poduzela sam još jedan korak prema zrelosti i nadam se većim mogućnostima. Upisala sam auto školu.
Predškolsko doba je bilo jednostavno, ali je sadašnjost zanimljivija, izazovnija i puno kompliciranija.
Sretno svima!
