29.10.2009., četvrtak
Ranjene ptice
|
EKG, rengen,tlak, krv, vaga, opet krv, ponovo rendgen. Dalo mi doručak. Mlijeko i palentu. Onda reklo da čekam. Još malo pa ću si sama vaditi krv. Već sam tamo doma. Na onom prvom katu. Vagu uzimam sama i važem se sama. Provukla sam se kroz jučerašnji dan. Dosta mi je igala. Obukla sam se i pripremila za kemo. Onako, baš sam se lijepo obukla. Suknja, majca, čizme. I remen sam stavila oko struka. Taj me remen poslije koštao, jer na kraju ispalo skidaj stavljaj. I svoju crnu Samsonite torbu sam ponijela. Punu. Voda. Hrana. Knjiga. Ali nije trebalo. Sve mi se čini da ću dobiti još malo odmora. Ne znam da li je to dobro ili nije. Mislim dobro je. Odmaram i ojačavam. No sam bila spremna za kemo. Psihički spremna. A sada opet odgoda. Eto. Pa ti reci. Samo me vozaju.  |
20.10.2009., utorak
Ranjene ptice
|
Sjeećanja Kad sam još bila na početku, kad se znala dijagnoza ali nije krenulo liječenje, sjedila sam na klupici u parku Jordanovca, leđima okrenuta jednoj bolnici, pogleda uprta u drugu . Nešto sam razmišljala ali više sam samo tupo i opušteno sjedila. Prišla mi je jedna žena, pitala "Hoćemo zapaliti cigaretu?" Pitanje je bilo retoričko jer sam ja svoju imala u rukama. Rekla sam "naravno. Ne smijemo pušiti no naravno". Sjela je do mene, izvadila cigaretu, zapalila i počela mi je pričati da je iz Zadra, da je profesorica likovnog. Kako se ljudi brzo zbliže, tako sjedeći na klupici, imajuć sličnu sudbinu, pušeći cigaretu koju ne smiju. "U 12 imam kemoterapiju" rekla je. Ja sam u čudu pomislila "pa kako to može sama?". Mislim i pušiti i doći i sjediti samnom na klupi. Bila je mršava to da, no ostalo je sve sa njom bilo ok. U okvirima bolesti. Pričale smo tako, svašta je ona meni rekla, svašta ja njoj. Zatim je otišla sa pozdravom "vidimo se". Da, vidimo se. Kemoterapije same po sebi nisu ništa strašno. Jesu, ali ne onako kako sam ja to vidjela na filmovima i u neznanju i neiskustvu iz toga stvorila užas. Mislila sam da je to ogromna strava. Ne. Samo po sebi, izdržiš te sate. Strašno počinje kasnije. Dan kasnije. Tada kreće užas. Koji traje. Koji te baci na koljena. Terapija je agresivna. Tvoje tijelo se bori protiv te agresije. Prvog dana dobiješ dvije tablete protiv mučnine. Prvog dana si još sav u nekom šoku pa se osjećaš kao dobro. Drugi, treći i daljnji dani su teški. Jer si na koljenima, jer ništa ne možeš. Lelujaš. No i to prođe. Dođeš k sebi. Sa koljena se digneš na još klecave noge no dignuo si se. A zatim dolazi osmi dan. Pa opet sve iznova. Moja je terapija takvog tipa. Drugi imaju drugačije. Svako ima drugačije. Ja imam veliku dozu prvi puta, a zatim za osam dana manju dozu. No tijelo je već toliko izmučeno da manja doza bude ista kao i velika. Po rezultatima. Opet si na koljenima. Opet si pao. Opet ti treba tjedan dana najmanje da dođeš k sebi. Eto me sada, došla sam sebi. Digla sam se s koljena. Stojim na nogama. I već se unaprijed plašim iduće kemo. No znam da moram. Svaka nova terapija, je šaka zdravlja više. Tijelo moje, molim te izdrži. |
07.10.2009., srijeda
Ranjene ptice
|
Danas sam bila nešto jako neraspoložena. Pratnja me pita "što ti je?" "ništa , loše sam volje" odbrusila sam grubo. Poslije mi je bilo žao, ali nisam si mogla pomoći. Krv. EKG. Urin. "Vidim, zakamuflirali ste se da izgledate deblje" rekla je doktorica. "Je" odgovorila sam super zakamuflirana u široku tuniku. Bar sam ja tako mislila. Da sam super zakamuflirana mislim. "Ipak ćete vi meni na na vagu" . Ovoga puta nisam se opirala. Sama sam otišla do vage. Izvadila ju ispod ormara i stala na nju. Ko velika cura. Rezultati poražavajući. "Kao pilić je" rekla je sestra Monika "Da vam ja posudim 10 kila?" rakla je sestra Senka Kava. "Na kontroli ste?" pitala me simpatična u kafiću. Drago mi je da me je prepoznala. "Ne, kemo" odgovorila sam. Onda čekanje. Pozdravi. Već sve i svakoga poznajem.  Tamo sam doma.Onda čekanje. Cigareta. Gledanje televizije. Susret sa ženom koju nisam vidjela 5 godina. Šetanje po odjelu. WC. Nervoza. Došla sam na red u pola jedan. "Kako to tako puno? Prošla dva puta bilo nas je samo troje?" "Sutra je praznik pa vjerojatno zato". Ubod. Dosta mi je uboda i boli. Pomalo gubim živce. Knjiga. Neki je liječnik non stop pričao. Liječnik se liječi. On je pulmolog. Nije zatvorio usta. I sve nešto obezvređujuće. "Ljudi su vam idioti" "Ljudi su vam kreteni" , dolazilo je do mene. Razmišljam da li da mu začepim gubicu i čime, no onda odlučim da neću. Ovo je mala kemo, izdržat ću 45 minuta bez sukoba. Čitala sam knjigu. Njegov je glas dolazio do mene no trudila sam se da se isključim. "Gotovo" rekla je sestra "Hvala vam sestro i odmorite se malo sada preko praznika" rekla sam. Čudno me je pogledala. No se nasmiješila. Ipak. |
