07.10.2009., srijeda
Ranjene ptice
|
Danas sam bila nešto jako neraspoložena. Pratnja me pita "što ti je?" "ništa , loše sam volje" odbrusila sam grubo. Poslije mi je bilo žao, ali nisam si mogla pomoći. Krv. EKG. Urin. "Vidim, zakamuflirali ste se da izgledate deblje" rekla je doktorica. "Je" odgovorila sam super zakamuflirana u široku tuniku. Bar sam ja tako mislila. Da sam super zakamuflirana mislim. "Ipak ćete vi meni na na vagu" . Ovoga puta nisam se opirala. Sama sam otišla do vage. Izvadila ju ispod ormara i stala na nju. Ko velika cura. Rezultati poražavajući. "Kao pilić je" rekla je sestra Monika "Da vam ja posudim 10 kila?" rakla je sestra Senka Kava. "Na kontroli ste?" pitala me simpatična u kafiću. Drago mi je da me je prepoznala. "Ne, kemo" odgovorila sam. Onda čekanje. Pozdravi. Već sve i svakoga poznajem.  Tamo sam doma.Onda čekanje. Cigareta. Gledanje televizije. Susret sa ženom koju nisam vidjela 5 godina. Šetanje po odjelu. WC. Nervoza. Došla sam na red u pola jedan. "Kako to tako puno? Prošla dva puta bilo nas je samo troje?" "Sutra je praznik pa vjerojatno zato". Ubod. Dosta mi je uboda i boli. Pomalo gubim živce. Knjiga. Neki je liječnik non stop pričao. Liječnik se liječi. On je pulmolog. Nije zatvorio usta. I sve nešto obezvređujuće. "Ljudi su vam idioti" "Ljudi su vam kreteni" , dolazilo je do mene. Razmišljam da li da mu začepim gubicu i čime, no onda odlučim da neću. Ovo je mala kemo, izdržat ću 45 minuta bez sukoba. Čitala sam knjigu. Njegov je glas dolazio do mene no trudila sam se da se isključim. "Gotovo" rekla je sestra "Hvala vam sestro i odmorite se malo sada preko praznika" rekla sam. Čudno me je pogledala. No se nasmiješila. Ipak. |
