la vida termina

Rekla sam: zivot ide dalje. Ali ne mozes povuci samo liniju bez da odbolujes. Osjecam se sama. Svi moji prijatelji, oni pravi, do bola iskreni, su daleko. Prije skoro dvije godine prekinulo se jedno dugo prijateljstvo. Bila sam previse bjesna da ga zalim, osjecala sam se iskoristena i iznevjerena pa onda odbacena. I mozda mi ni ego nije dozvolio takvo ponizenje, da zalim nju. A sad sam pred novim ponizenjem: da priznam sebi da mi fali.
Osjecam je tako blizu sada. Osjecam da misli na mene. Pretpostavljam (nadam se) da je sama. Pretpostavljam (nadam se) da joj nedostajem. Dok sam bila u Holandiji i Danskoj, nisam ni razmiljala o njoj. Ali sad u svakodnevnici osjetim da sam ovoj tuzi ostala duzna nesto suza.
Znam tacno gdje je izlaz iz ove sobe. Vidim vrata. Ali ostajem ovde.
Sve ovo vrjeme sam mislila o svim njenim losim stranama. I o mojim. Ipak je bilo tu nesto jos. Nesto neoprostivo u njenim postupcima. Ta nekontrolisanost emocija koje su je pravile manipulativnom. Sve za paznju.
Ipak dopustam da me oblije nostalgija. Ipak joj dovoljno oprastam da mogu da zalim neke trenutke. Neke razgovore i setnje. Nosim je sa sobom u najsitnijim djelovima moje svakodnevnice. Moj nacin sminkanja. Moje definicije dobra i zla. Moja prva ljubav kraj jezera. Nacin na koji se izrazavam.
Opet sam zaglavila izmedju mrznje i ljubavi. Jer ne znam nista izmedju, ponajmanje ravnodusnost.
Dok smo se druzili govorili su mi da smo previse privrzene. A sad mi nijedno prijateljstvo nije dovoljno u srz.