la vida termina

Napokon kupih novi mobitel. U stvari prvi koji sam ikada kupila. Inace sam preuzimala telefone od prijatelja i rodjaka, modele koji izadju iz mode i dosade njihovim prvim vlasnicima. Ja bi ih sakupljala kao sirocad, posebno mi je bila draga prva cigla sto je moj tata kupio negdje 99-e a i jedna od prvih nokia modela, deda ga nasao na klupi. Svi su oni bili istroseni, izgrebani, baterija bi umirala nakon pet minuta razgovora. Ali nisam imala srca da ih bacim. Borila sam se sa njima sve do kraja.

Ovaj put nije bilo tako. Stari telefon mi jos radi, a kupih novi. Sony Ericson walkmen. Sav sjajan i svako mu dugme radi. Valjda sam htjela biti ova nova ja. Prebacila sam sve brojeve i cak i razgovarala nesto sa njim. Ali ne gasim ni stari telefon. Nekako bi mi bilo cudno imati samo ovu futuristicku igrackicu. Svatih da to ipak nisam ja. Koliko god zelim da budem bez korjena, bez historije, nova, ne mogu. Bole me stari boli. Treba mi moj stari telefon da me na to podsjeca. Bar jos neko vrjeme, dok ne nadjem neki kompromis izmedju svega sto sam bila i svega sto zelim biti.